Intervjuišu Mamu

- Kakve su Vaše organizacione sposobnosti?

- Vrlo sam organizovana. Jednom rukom mešam gulaš, drugom listam knjigu. Istovremeno, nogom pridržavam fioke, kako ih moje vrlo uporno dete ne bi povuklo, palo i udarilo se. Jednim okom skeniram čistoću poda, drugim gledam da li će da proguta sitne delove igračaka. Pomno pratim  suprugovo stručno izlaganje o ceni nafte i rastu dolara, istovremeno smišljajući temu za proslavu prvog rođendana. Multitasking sam apsolvirala. 

- Kakvi ste u radu pod pritiskom? 

- Odlično radim pod pritiskom. Kada sam pod stresom, maksimalno sam racionalna i dajem bolje rezultate nego što bih inače. Dinamičan dan i nedostatak vremena su moj stil života poslednjih nekoliko godina.

- Imate li liderske osobine?

- Imam lidersku poziciju u vaspitanju mog deteta. Složićete se da je to najzehtevniji i najodgovorniji projekat ikad osmišljen!?

- Kako radite u timu?

- Brak je tim. Ne mogu da se požalim. Naučila sam mnogo o toleranciji i oslanjanju na veštine onog drugog. Trudimo se da praktikujemo asertivnost i zbog nas, a i zbog deteta. 

Ja bih sebi dala posao na keca! :) Naravno da nije ovako izgledao prvi razgovor za posao, posle udaje, trudnoće i zamotuljka kao nove centralne figure u mom životu. Ovo bi bilo krajnje iskreno, ali ne i taktički dobro odigrano. Morala sam da se kontrolišem i ne spominjem sve ono što me je zaokupljalo poslednje dve godine. Pominjala sam nevladine organizacije i sve poslove kojih sam mogla da se setim. Nekim firmama sam i ime zaboravila. Ali, to se računa, a ne brisanje prašine, dadiljanje, visoka temperatura, kontrole, vakcine, porođaj, trudnoća, svakodnevno žongliranje obavezama u kući i potrebama bića koje ne zna da govori, hoda, sedi, pa čak ni glavu da drži samostalno.

Nisu me pitali za bračni status, jer valjda ne smeju. Po zakonu. Svesna da sam najbolji kandidat, sa traženim obrazovanjem i iskustvom, sedela sam tamo i u grču čekala samo to jedno pitanje. Na svu sreću, nije ga bilo.

U Srbiji je danas, nažalost, tako. Razgovori za posao su krajnje profesionalni i sofisticirani. Postoje čak i seminari koji ti pomažu da savladaš sve taktike za što bolje prezentovanje sebe budućim poslodavcima. Radna etika je takva da dušu daješ, a plata...taman za režiju. Asertivnost i poslovna komunikacija su imperativ, a posao ti visi o koncu. Dobijaš otkaz odmah posle svadbe, bez obzira na to koliko si "ginuo".
Majka malog deteta se u poslovnoj Srbiji posmatra kao "često bolovanje", "manjak koncentracije i spremnosti na prekovremeni rad", mogućnost skorijeg porodiljskog odsustva". U poređenju sa slobodnom ženom, karijeristkinjom, ona nema nikakve šanse. Otuda moj grč.

Nedelju dana kasnije obavestili su me da sam ušla u najuži krug. Puna samopouzdanja sada sam gotovo sigurna da je posao moj. Neće pogrešiti. Neću dozvoliti da pogreše. Daću sve od sebe, a beba će biti kod bake, na sigurnom...bezbrižna. Kao i ja.

Neću govoriti kako je pomisao na pitanje "imate li dece"  izazvao grč. Samo ću konstatovati. Neki će reći da to nije u redu, da je majčinstvo najlepša stvar na svetu i da sam loša zato što to krijem ili prosto prećutkujem. Drugi će me možda razumeti. Beskrajno sam tužna i zbunjena što je do tog grča uopšte došlo. Ovde je sve naopako, pa i to.

Palo mi je na pamet da bi možda majčinstvo i sve veštine koje idu uz to, bili prednost pri zapošljavanju. Možda bi to značilo da sam uspela da se ostvarim na privatnom planu, da sam ozbiljan kandidat, da ću posao obavljati krajnje odgovorno. Moj ulog je veći. Nemam ja luksuz da budem nezadovoljna poslom i lako odustanem. Ipak, to su samo moje pretpostavke. Nisam se usudila da rizikujem.

Data situacija me je zbunila i razočarala. Posao je pitanje egzistencije, a često je uslov za dobijanje istog odgovor na pitaje o majčinstvu. Verujem da ću uskoro u toj istoj firmi kolegama pokazivati slike s prvog rođendana, sigurna da me, zahvaljujući marljivom radu i posvećenosti poslu, to ni na koji način neće ugroziti.

Do tad, šaljem vam jedno zbunjujuće, ali entuzijastično "pa-pa".