Da li vam je dosta industrijskih sokova?

Možemo li biti potpuno sigurni u poreklo, sastav i svojstva industrijskih sokova na našem tržištu? Da li se i vi, kao i ja, bezuspešno borite sa bakama, tetkama, prijateljima da prestanu da nutkaju sokove žednom i od vrućine iscrpljenom detetu?

Već sam oguglala na onu:" Ma daj, ne preteruj, daj detetu čašu soka... Evo, mila, da tebi baka, samo se ti meni osveži." Sve bi to bilo u redu, da je baka ponudila prirodni sok, bez veštačih dodataka, a ne neki sa garancijom "100 posto", pažljivo izabran na sredini rafa i obaveznom listom E-ova na poleđini kartonskog pakovanja. (E 235, E 231 - ne znam koji su, nasumično sam ukucala brojeve, ali kapirate poentu?).

 Zašto bih nalivala dete nečim u šta nisam sigurna? (Ne, to što je izložen u radnji i ima reklamu "Zdravo" na teveu, meni nije garancija.) Da je džabe, pa i da razumem opštu pomamu, ovako plaćamo za nešto, što možemo, za iste pare, i sami da napravimo.

Kada sam dobila dete, prvo sam raščistila sa sobom i suprugom da ono što nama nije ukusno, ne mora da znači da nije ukusno i našem detetu, koje, uzgred budi rečeno, još nema izgrađen "bljak-njam" odnos. Dakle, nudićemo osnovno, kad je moguće sirovo, potpuno prirodno. Nećemo kvariti hranu dodatkom začina, soli i sećera. Naš zamotuljak obožava domaće sokove, mleko bez sešera, sirovu šargarepu, krastavac, kelerabu, a voće nam je prava poslastica. Problem nam stvaraju bake i deke, koji nas obasipaju čokoladama, sokovima, sladoledima...

- "Hvala, stvarno niste trebali."

- "Neka, neka, ajde molim te, zna deka šta ona najviše voli, a mama joj ne da."

- "Ali tata, bolje je da si kupio kilu malina umesto ovoga! Sezona im je, a preslatke i prezdrave su. Uostalom, volimo ih."

- "Da, ti si baš htela maline kad si bila mala..."

I tako u krug... Ne vredi. Prihvatila sam poraz od industrije slatkiša i odustala od ove borbe. Slatkiš i sok može u gostima, ali kod kuće toga jednostavno nema! Ipak, špajz i zamrzivač su nam puni prirodnih sokova, kolača,a na stolu je uvek sveža voćka ili povrćka. 

Vrlo je jednostavno. Sezona nama omiljenih višanja i zove je prošla, ali evo, tu su neverovatne maline. Napominjem, da maline ipak ne dajete detetu mladjem od 10 meseci (to je savet pedijatara), ali za stariju decu i vas, trenutno ne postoji ništa zdravije čime možete da se zasladite. Delim sa vama proverene i kod nas omiljene recepte za džem od malina bez šećera i prirodni, domaći, "znam sta je unutra" sok!  

Džem od malina bez šećera     (kliknite za recept)

Sok od malina     (kliknite za recept)

Malina je bobičasto voće vrlo slatkog ukusa, a niskokaloričnog sastava. Veliki je antioksidant sa mnoštvom lekovitih i  delotvornih svojstava. Pozitivno utiče na probavu, regulišući rad creva. Reguliše nivo šećera u krvi i ublažava upalne procese, pa je vrlo delotvorna pri povišenoj temperaturi. Malina ublažava i simptome PMS-a. Zovu je eliksirom mladosti jer omogućava sintezu elastina i kolagena u koži. 

Vodite računa da se, kao i sve bobičasto voće i maline brzo kvare. Zato budite sigurni da je malina koju uzimate kvalitetna i sveza. Detaljno ih operite i neka se brzo pojedu. :) 

Mi maline nabavljamo od prijatelja, kog i preporucejm - Strahinja 062/1008077 
Ako nemate proverenog prodavca, onda je najbolje da ih poručite direktno od voćara. Cena je pristupačnija, a u poreklo ste sigurni. 

Prijatno i prirodno! 

• 
  
• 
  

Mali Perica i Zlatna ribica

Detetu je dosadno. Vadite jednu po jednu igračku, mlatite mu njom pred nosom, izvlačite drugu, treću, kocke, voziće, barbike, pametne medvediće, uključujete tv... Ne vredi. Sve mu je dosadilo i vreme je za novu igračku. Čestitam, upravo ste postali Zlatna ribica par exsellence.

Koliko smo novca potrošili na preskupe igračke i da li je vredelo? 

Jasno je da naša deca odrastaju u carstvu igračaka. Potpuno je razumljivo da pored brojnih obaveza i životnog tempa ne možete da se posvetite detetu onoliko koliko biste želeli. Znam da su sve te igračke prelepe, prezanimljive i prekorisne. Istina je. Ipak, ne vredi. Čini mi se da je mom detetu mnogo dosadnije nego meni u njegovom periodu. Ja nisam znala za dosadu, a istini za volju, nešto se i ne sećam mame koja dubi na glavi, glumi džuboks kutiju, lekara, priča umesto barbike i drugih lutaka, igra sa mnom lastiš ili žmurke. Ako nisam u društvu, sama sam se igrala (s one dve barbike), sama sam gledala crtaće, nije mama sedela pored mene i radovala se što je Nodi našao  kolač od bobica. Ljudi, nije mi bilo dosadno. 

Industrija igračaka toliko je nemilosrdna da ne biraju sredstvo. Marketing, mediji, "vidi šta ja imam, a ti nemaš" su nas primorali na, verujem, potpuno besmisleno bacanje novca na preskupe igračke, a sve u cilju kupovine malo vremena. Ima i onih koji su ubeđeni da je određena igračka korisna za dete. Jeste, igračke su zaista važne, ali nema potrebe za bacanjem 5 ili 10 hiljada na vozić koji se vrti u krug, a dete sedi i gleda u njega. Smorilo bi i mene nakon pet minuta. Ili one "pametne" igračke, pa sad ove moderne "eko" bez štetnih supstanci i drugih vanzemaljskih čipova.  Razumete li gde smo stigli? 

Vreme je da se objavi rat toj megalomanskoj industriji, nemaštovitoj deci i lenjosti u nama. Nadam se da je svima jasno da ukoliko se dete navikne na skupe igračke i gomilu istih, kroz neko vreme, potpuno je normalno očekivati srazmeran kvalitet i cenu u velikim i realnim stvarima (telefon, cipele, patike, tašna, auto, motor). Tu se krije ozbiljan problem. Niko ne želi razmaženo, nezahvalno i nerazumno dete, sa prevelikim prohtevima koje možda nećemo moći da ispunimo.

Olovka i papir, priroda, drvo, cvet, društvena igra, lastiš, žmurke i nekoliko lutaka mogu biti celodnevna zabava, a i mnogo korisnija stvar od pametnog medvedića ili skupog vozića. Deci treba društvo. Ako na rođendanskim proslavama ili okupljanima dece primetite da ona ne znaju da se igraju, molim vas, pokažite im. Veliku uslugu ćete učini i njima i sebi. Ja nisam zaboravila kako se igra. Učestvujte jednom ili dva puta i pokažite im šta sve mogu ako samo malo mašte upotrebe i mirni ste deset godina.

Neka se igraju barbikama ili drugim lutkama, ali ne da ih pasivno oblače i presvlače. Neka svaka lutka ima svoj lik, ime, karakter, svoj odnos prema drugoj barbici i postavite im realnu situaciju. Neka govore umesto barbika i rešavaju probleme, vode njihov mini život. Ako su u pitanju dečaci, napravite im radionicu i odredite uloge (pažljivo). Tužakanje, svađa i sabotiranje neka ne budu tolerisani. Onda se samo isključite. Ako su dovoljno veliki, odvedite ih napolje, u dvorište ili park i... PUSTITE ih. Neka istražuju bubice, drveće, cveće, mogu se igrati "ledenog čiče", "jure" ili žmurke. Zaboga, toliko je mogućnosti. Sledeći put slično, ali sa drugim kontekstom. Ako je dete malo ili samo, uz samo malo volje, vremena i mašte, najobičnija kutija za cipele ili čarapa može postati najzanimljivija igračka (pogledajte video ispod).

Imajte na umu i to da mnogo igračaka odvlači pažnju i stvara kontra-efekat. Dakle, sklonite višak i ostavite samo nekoliko igračaka detetu. Vremenom menjajte. Naravno, ukoliko ste u mogućnosti da priuštite detetu neku skupocenu igračku, ovaj tekst ne govori da ne treba to da učinite. Samo treba imati meru u svemu. Ne budite Zlatna ribica, koja će posle moliti za milost i naučite dete da bude dete, a ne kolekcioner skupih stvari. 

Sa bebom na more

Svima treba odmor. Mami sa bebom do godinu dana, pogotovo. Iako je potrebna hrabrost za desetodnevnu avanturu hiljadu kilometara udaljenu od pažljivo svijanog gnezda, VREDI. Zapravo, letovanje sa vrlo malom bebom ima svojih prednosti i verovatno je  poslednje u kojem sebi udovoljavate više nego detetu. Evo zašto i kako.

Prošle godine moje dete je imalo četiri i po meseca, kada sam rešila da se spustim do mora i osolim još uvek, od trudnoće, rastegnutu kožu. Hvala nebesima na zdravoj i mirnoj bebi, pa se ta ideja učinila sasvim prigodnom i normalnom. Prijatelji, uža i šira rodbina gledali su me sa podozrenjem, jer, dete je previše malo, a put golem. Ipak, otišli smo i sve je bilo savršeno. Uživali smo sve troje, svako na svoj intiman i ničim ugrožavan način. Bez imalo preterivanja, to je bilo jedno od lepših letovanja u mom životu.

Ukoliko razmišljate o istom, a  imate bebu sličnog uzrasta i sad pomahnitalo pretražujete net tražeći odgovor, pročitajte ovih nekoliko obećavajućih redova, a zatim obrišite prašinu s kofera.

Za početak, sve je u redu dok god je beba sa vama. Letovanje bez bebe, dok je ona, naravno, u "sigurnim rukama i kod kuće", ne dolazi u obzir. Prvo, tako malo dete bez majke ne bi trebalo da provede ni jedan ceo dan, a kamoli deset ili petnaest. Bebe osećaju usamljenost, uznemirene su i to mogu pokazati ozbiljnim simptomima (proliv, temperatura). Drugo, budite iskrene, pa recite koliko biste vi u tom slučaju bile opuštene i zaista uživale tih desetak preskupih dana.

Promena prija svima, pa i bebi. Odmor na moru je lekovit, posebno deci. Pozitivno utiče na respiratorni sistem i jača imunitet. Ukoliko je beba zdrava i ima bar dva meseca, nema razloga za dvoumljenje.

Lokacija zvana Raj

Izabrati najbolje mesto za odmor. Meni ovo nije bilo teško. Trebala mi je kuća na obali, pa sam to i guglala. Izbor je pao na Boku Kotorsku i jedno malo mestašce sa izvanrednom šljunkovitom plažom, samo našom. Dakle, htela sam da izbegnem gužvu i  iscrpljujuće šetnje od sobe do plaže. Kuća je bila na samoj obali, sa svojim privatnim delom na plaži. Prednosti ovog smeštaja su u tome što je more mirno (zaliv) i voda prečista (u blizini je ušće neke planinske rečice). U ovom slučaju biram šljunak, jer bi pesak mogao napraviti problem sa bebinim, još osetljivim, očima. Nema gužve, a to je važno jer dete od četiri i po meseca još uvek veći deo dana spava. Najbolji deo je taj što su nas od ležaljke na plaži, samo dva stepenika delila do velike terase na kojoj smo pili kafu, jeli i na kojoj je, u debelom hladu, čitavih deset dana spavao zamotuljak.U pitanju je bila privatna kuća, a ne hotel. Izbegli smo agenciju i nepotrebne troškove. Cena je bila pristupačna, mesto blizu Kotora (ambulante, restorani). Dakle, raj.

Sve mi je bilo na dohvat ruke. Sunčala sam se, čitala knjigu, plivala i svakog momenta, samo nekoliko metara dalje, na oku imala dete, koje, ničim ometano i u hladu kivija spava u kolicima na terasi. Kuhinja, soba, tuš...na minut... U retkim periodima aktivnosti i ne na najjačem suncu, beba je uživala u svojoj ležaljci sa nama na plaži. Nije se kupala u moru, nisam rizikovala. Kvasila sam je morskom vodom, zamočila joj noge i mislim da je to dovoljno. Bilo je Rusa koji su sa bebom od tri meseca ulazili u vodu i svaka im čast. Ja se na to nisam odvažila. Najveća dobrobit za bebu je promena klime, morski vazduh, deset dana na samoj obali. Prednost letovanja sa ovako malom bebom u odnosu na starije dete je mir. Nema jurnjave, nadgledanja svakog pokreta, plača, nervoze. Gde je staviš, tu je nađeš, a najveći ugođaj bebi je pun stomačić i dobar san. To sam joj obezbedila.

Od tačke "A" do tačke "B"

 Meni je ovo pitanje zadalo mnogo muke, jer put od Novog Sada do Boke Kotorske i nije baš za "skoknuti", pogotovo ne sa malom bebom. Avion je delovao kao bolji izbor, ali onda bismo manje-više bili osuđeni na sobu i plažu. Muž je presudio i rešili smo da idemo kolima. S ove tačke gledišta, to je ipak bio bolji izbor. Mesto gde smo bili smešteni je bilo sasvim malo. Šetališta nije bilo, a od restoranske ponude, postojao je samo jedan hotel. Kako smo imali auto, obišli smo Boku Kotorsku, svake večeri uživali u restoranima i šetalištima različitih gradića, a i bili sigurni da u slučaju nekog problema možemo odreagovati odmah i stvoriti se kod lekara u roku od desetak minuta. Da beba, kojim slučajem, nije dobro odreagovala na promenu, mogli smo se istog momenta zaputiti kući. Ta činjenica me je smirivala.

Naravno da nije bilo nikakvih problema i naravno da nam je auto na moru dobro došao. Međutim, zarad tog luksuza morali smo da rizikujemo sa trinaestočasovnim putem i bebom. Ona je bila u tzv. jajetu, auto sedištu za bebe do  šest meseci. Sigurno vezana i ušuškana. Da bismo izbegli njenu eventualnu nervozu, krenuli smo uveče u 21 sat, taman nakon kupanja i flašice. Bebu sam još u stanu stavila u "jaje" i tu je zaspala. Polako i u tišini smo je smestili u auto i krenuli. Putovali smo cele noći, sa nekoliko kratkih pauza, kako bismo proluftirali auto, malo se osvežili i ujutru u sedam bili nadomak obale. Zamotuljak se tek tada probudio. Stali smo, popili kafu, ona mleko i krenuli ka našoj destinaciji. Za svega sat i po vremena stigli smo. Beba, dakle, nije ni osetila put. Prezadovoljni i umorni, smestili smo se i prvo izvadili peškire.

Verovatno smo imali mnogo sreće, ali odluka za putovanje noću je bila pun pogodak. Smanjili smo  rizik od nervoze u autu. Pauze nisu bile duge ni česte, što ne bi bio slučaj da  je dete budno i aktivno. Nije bilo toplo, ni zagušljivo, a izbegli smo i gužvu na putu. O hranjenju, zabavljanju, pevanju i trudu da detetu bude udobno nismo morali da razmišljamo, jer je ona sa četiri i po meseca spavala celu noć i pila mleko tek oko sedam ujutru.

Prtljag 

 

Veliki. To je bio još jedan razlog zbog kog smo ipak išli kolima, a ne avionom. Bilo bi dobro ako biste imali onu kutiju što stoji na vrhu automobila (ne znam kako se zove). Mi smo je pozajmili prošle godine i definitivno ćemo je i kupiti. Nosili smo kolica, naše stvari, bebine stvari, flašice, njeno posuđe, vodu iz Srbije, jer nismo hteli da rizikujemo stomačni virus, dohrane, apoteku, brdo pelena - jednokratnih i pamučnih, planinu igračaka... O omiljenom ćebetu, posteljini ne treba da govorim. Pošto je u pitanju četvoromesečna beba, koja ne sedi, nosili smo i njenu ležaljku. Poneli smo i hranu. Dakle, mnogo toga za poneti, malo mesta u gepeku. Naš najveći problem su bila kolica. Imamo neka preglomazna i ona sama su gotovo ceo gepek zauzela. Najbolje bi bilo da ako imate, na more ponesete kišobran kolica koja imaju mogućnost položaja za spavanje.

Putna apoteka 

Izuzetno je važno da dobro pripremite neseser sa lekovima. U najboljopj varijanti neće vam ništa od toga trebati, ali to što su vam lekovi, gaze i kreme na dohvat ruke deluje relaksirajuće. Putna (priručna) apoteka, kada idete sa malom bebom na more, mora da sadrži sledeće stvari:

- Lekovi za obaranje povišene temperature. To su Ibuprofen (nurofen), Paracetamol (Febricet), Eferalgan. Pored sirupa, treba poneti i čepiće protiv temperature (Febricet), koji su odlični ukoliko dete povraća ili odbija da popije lek. Ako beba ima proliv, nemojte joj stavljati čepiće, jer nema nikakvog efekta, a creva se dodatno nadražuju.

- Lekovi protiv alergija. Reč je o tzv. antihistaminicima, sirupima Aerius ili Pressing. Oni su odlični u slučaju koprivnjače, opekotina od sunca ili prevelikom svrabu i otocima usled ujeda insekata. Kapi za nos i oči su obavezne. Zbog promene klime i vazduha, bebama često hoće da se zapuše nosići i zato je važno poneti rastvore za nos (marisol i sl.) i pumpicu za nos, kako biste izvlačili sakret. Kapi za oči nemojte zaboraviti, jer je konjuktivitis vrlo moguć, zbog peska i morske vode (ako bebu budete unosili u more). To mogu biti neke antibiotske kapi za oči kao što je Gentokulin ili Enbecin.

- Antibiotici. Iako je vaša beba previše mala da biste joj "na svoju ruku" davali antibiotike, nije na odmet da ih ponesete. Uzmite neki sirup sa antibiotikom širokog spektra i obavezno se posavetujte sa lekarom pre eventualne primene. Pored toga, odlično je imati i neke od antibiotskih krema (Hloramfenikol ili Gentamicin), zbog mogućih kožnih upala.

- Lekovi za dijareju i povraćanje. Od svih mogućih komplikacija na moru, ova je najčešća i najverovatnija. Zato je važno da se dobro opremite neophodnim lekovima, kako za bebu tako i za vas. U slučaju proliva i povraćaja, najvažnije je da dete unosi dovoljno tečnosti i da ne dehidrira. Zato obavezno ponesite Orosal za vas i Humana elektrolite za bebu. Probiotik je "must have".

- Gelovi za rane, gaze i flasteri. Uzmite u apoteci, flastere, sterilne gaze, povidon jod i neki od sprejeva za rane. Vaša beba je previše mala, pa su šanse za neke oderotine i rane gotovo nemoguće, ali nije na odmet da u neseseru imate i to, jer može se desiti neka nezgoda i vama. Očistite ranu, pospite povidon jod, zalepite gazu i trk kod doktora.

- Lekovi protiv putnog povraćanja. Bebi ovo nije potrebno, jer ona ne može imati mučninu od putovanja, ali u slučaju da vama zatreba važno je da pripremite neki od zaista raznovrsnih lekova protiv putne mučnine. Ako ste skloni tome, važno je da pre puta popijete lek, kada počnete da povraćate kasno je.

- Kreme sa zaštitnim faktorom. Bebe do šest meseci ne smeju da koriste kreme i mleko za telo sa zaštitnim UV faktorom. Njihova koža je preosetljiva i ne bi smela da se tretira tako jakim kremama. Dakle, beba ne sme biti izložena direktnom suncu nikada, ni malo. Za vas, ta krema je obavezna. Ne prepuštajte ništa slučaju, jer morate paziti na sebe, da biste mogli brinuti o detetu.

Šta kažu lekari 

Lekari, u suštini, neće reći da ne idete sa tako malom bebom na more. Ipak, za njih je diskutabilan put (mnogo vremena u auto sedištu), eventualne alergije, prolivi i najvažnije - Sunce. Svaki od lekara će reći da bebu morate paziti od sunčanice, toplotnog udara i opekotina. Dete mora imati svetlu, pamučnu i tanku garderobu koja prekriva većinu tela, jer kreme sa UV faktorom ne smete mazati na njihovu osetljivu kožu. Što se kupanja u moru tiče, tu su mišljenja podeljena, ali ako već želite da "bućnete" bebu u slano, onda vodite računa o toploti vode, o vremenu koje provodite u vodi, o periodu dana i obavezno istuširajte bebu nakon toga, jer so na njenoj koži može da stvori brojne probleme. Takođe, vrlo je važno da voda bude čista (a gde je to?!), jer su moguće i brojne urološke i kožne infekcije. Ja nisam rizikovala, a vi razmislite.

Stručnjaci kažu još i to da je deset dana na moru sa malom bebom malo. Potrebno je minimum dve nedelje, da bi se dete priviklo na promene i da bi se postigao neki pozitivan efekat. Ako ste u mogućnosti, to i ne bi bilo tako loše, ha? 

Što se tiče hranjenja, super je ako dojite. Mi smo, nažalost bili na dohrani. Vodu sam nosila iz Srbije, iako je i tamo bilo flaširane, naše vode. Opreznosti nikad dosta. Moje dete je baš tada bilo u fazi isprobavanja nemlečne hrane, pa taj momenat za letovanje i nije bio najsrećniji izbor, ali na svu sreću nije bilo problema. Apetit joj se povećao, pa je vrlo rado prihvatila bananu, tikvicu, krompir.... 

Sve u svemu, drage moje, bilo je to jedno predivno letovanje. To vam govorim sada, dok je iza mene daska za peglanje i gomila na njoj. Spremamo se za put. Ovog puta u Grčku. Zamotuljak je prohodao, dobio "karakter". Zna ona šta hoće i neće. Neće mi biti lako ovog puta. Otuda ovaj moj post. 

Ako se dvoumite da li da na odmor idete sa sasvim malom bebom, moj je savet da to učinite. Neće vam nikad biti lepše. Bebi trebate samo vi, mleko i san, a vama beba, plaža i knjiga. To je to. 

Biće to prvo porodično putovanje, koje neće ni zaličiti na nekadašnja mora, sa mamurnim jutrima i blagom vrtoglavicom pod suncobranom. Odmorićete se kvalitetno i učinićete veliku uslugu svom telu i duhu. 

Javljam se sa novim iskustvima za dvadesetak dana. Pa-pa 

  

Dan porodice

Porodica je osnovna ćelija društva. To smo naučili još na prvom času sociologije.

Vremena se menjaju ubrzanim tempom. Ako mene pitate, svet je već dugo jedno veliko globalno selo, gde se živi s pregleda na druge, gde neka velika, ne i najsrećnija porodica, kroji nova moralna načela, način na koji se svi ponašamo, oblačimo, volimo ili ne volimo, pa i način na koji razmišljamo.

Selo ko selo. Neka crkne komšiji krava. Da li je Marin ručak bolji? Koja usedelica rastura brakove, a čiji sin je narkoman i pijanica. A ne, Anđa je načula da je nekakav gej. Ko, s kim, kuda, kako. Sve se dozna, sve se zaboravi za pet dana, sve se na kraju prihvati, pa opet iznova.

Mislim da je jedna od naših retkih prednosti tradicionalan odnos prema porodici i značaj iste svima nama u ovom delu sela. Porodica na Balkanu ostala je, nažalost, samo jedan mršuljav, umoran i izranjavan čuvar svetinje, sigurnosti i patrijahalnog duha (bez negativnih konotacija), pred nemilosrdnim i do grla naoružanim bataljonima novog svetskog poretka, amerikanizacije sveta, kapitalizma, neolibiralizma i svega drugog "neo" i "amero".

Poješće ga.

U drugom kraju sela porodične veze nisu toliko jake, deca rano odlaze iz porodičnih kuća, vraćaju se samo na veselja i sahranu. To je  poželjno i normalno. Kod nas?  Pa mi smo toliko siromašni, da baba i deda izdržavaju treće koleno. Većina mladih ljudi nema mogućnost za samostalnim životom. Često se u dedinu kuću dovodi žena i podmladak. To nisu tri, već četiri generacije pod istim krovom. Izreka"Gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna" življa je nego ikad. Posao se dobija preko ujne, strininog polubrata, snajkinog bivšeg momka. Koliko god to rogobatno, nemoguće ili nepravilno delovalo drugima, ja u tome vidim prednost.

Moramo se vratiti pravim porodičnim vrednostima. To je naša prednost, karakteristika, ono po čemu nas drugi prepoznaju. Ajvar, kobaja, rakija, pekmez, pite, osmeh, opuštenost, srdačnost, hrabrost i ono pozitivno ludilo o kome svi pričaju... Sve je to proizvod porodice. Ovakve, naše - neraskidivo jake i tople, u kojoj se svi osećamo sigurno i...znate već šta hoću da kažem.

Meni je porodica svetinja. Moja porodična kuća nije samo dom moje primarne porodice, već i moje bake, mame, tate, strine, strica, sestara, pa onda njihovih muževa, dece itd. Baka je brojala skoro, ima nas 21... Iz iste kuće, dvorišta. Koja je to sreća, ljudi moji. Veseli skupovi se tamo organizuju bar dva puta mesečno. Svi đuture, pa u dvorište. Nemamo dovoljno stolica, pa se guramo i na podu. Koje je to olakšanje. Ne brinem da li su mi roditelji sami, hoće li im neko pomoći, da li im je dosadno, imaju li svega dovoljno. Uvek je tu neko da uskoči, pomogne. Sreća koju osećam dok se svađaju ko će da nosa moje dete je neizreciva. Ponos takođe.

Oni su razlog zbog kog sam ostala u ovoj bednoj zemlji sa diplomom u ruci i glavom u oblacima. Samo oni. Uvenula bih ne posetim to svetilište bar jednom mesečno. Nešto bi se u meni ugasilo, kunem vam se.

Danas je svetski dan porodice. Neko moj je trenutno na operacionom stolu, sa teškom dijagnozom. Svakim atomom svog bića uz njega sam ja i ostalih 19. Sigurna sam da on to oseća. Ne može se o tome pisati, pričati. Mi smo svi na mjut trenutno.

Htedoh vas podsetiti koliko je važna porodica, a nisam sigurna da tu važnost mogu iskucati i pretvoriti u reči. Pazite i volite svoje najbliže, vaspitavajte svoje dete u tom duhu i nikad, ali nikad ne odustajte od te male, samo vaše zajednice. Ne postoji ništa važnije na svetu.

Pomodarstvo i majčinstvo

- "Postoje žene koje se identifikuju s ulogom majke ili supruge, da posle odlaska dece ili razvoda dolazi do potponug sloma i "nisam više niko" efekta. To je poremećaj."

- "Žalim onu decu koja su svojim majkama centar sveta i razlog za život."

Ovakvi i slični statusi i tvitovi me progone poslednjih meseci. U moru svih tih "ja sam savremena mama, imam svoj život" glasnih žena, javiću se i ja, ništa manje uspešna i sa svojim, vrlo pristojnim životom.

Zbog čega se osuđuje privrženost i posvećenost deci? Da li je bolje da dete odgajaju bake, strine, dadilje, vrtići, radnice u igraonicama ili majke? Otkad je važnije da budeš bolji menadžeru, kolegama, prijateljicama nego svom detetu? Da nije možda to razlog policajcima u školama i pijanim šesnaestogodišnjacima, koje, mrtve, izvlače iz besnih auta sa dna Dunava? Šta se, zaboga, desilo?

Razumem ja...Karijera, vreme za sebe, lepota, dijete, fitnes, hobi, društveni život, društvena lestvica, račun u banci, ali...

Evo ja sam mlada, obrazovana i vrlo ambiciozna. Odlična sam u poslu kojim se bavim. Planiram da tako i ostane. Majka sam i protiv toga, da ne čuje zlo, niti mogu, niti želim. To sam ja (upravo sam se identifikovala).  Sada i dok dišem. Sve drugo krojim prema tome i ne želim drugačije. Zašto bih imala poremećaj? Zašto je moje dete jadno ako je ono centar mog univerzuma? U tom univerzumu se nalazi još mnogo ljudi, posao, hobi... ali centar je zamotuljak. Treba li da bude drugačije? U čemu je problem i šta tu nije jasno?

Posao i porodica ne isključuju jedno drugo. Molim vas da zaboravite na ta zapadnjačka sranja i stilove života koje nam utrljavaju na nos svakodnevno. Mediji su čudo, samo ne želim da upadam u teorije zavere i tipujem na moguće razloge negativne propagande u smislu "majka-supruga-zatucana žena". Ali, milion puta izgovorena laž, postaje istina. Pa tako, ako si se potpuno predao majčinstvu, ne možeš biti uspešna na poslovnom planu. Gubiš ono "biz i profi" u sebi. To su gluposti. Nije tačno.

Nije prirodno, a, ako hoćete, baš ni normalno da odnos prema poslu bude isti pre i posle dobijanja deteta. Ti si majka. Naravno da je lista prioriteta malo drugačija. To ne znači otaljavanje posla, zapostavljanje sebe. Ne, to znači još veći trud, s većom odgovornošću i rad na sebi, kao primeru koji daješ detetu. Nije prirodno da ti je bilo šta na svetu važnije od zamotuljka, koje u potpunosti zavisi od tebe. Postoji li neko ili nešto drugo što bi trebalo da ima prioritet nad detetom? NE!


Potpuno, ali potpuno je in da vodiš dete u kozmetički salon, da ga ostaviš u igraonici dok popiješ piće sa važnim kolegama i preteranim prijateljicama. Sasvim je prihvatljivo da ono malo vremena nakon posla provodiš u fitnes centru, salonu lepote i 21. okupljanju sa drugaricama. Priprodno je da kad izvedeš dete u park, sediš na klupi i buljiš u telefon. Šetnja kejom je zamenjena onom u tržnom centru, gde se obavezno večera u fast food restoranima. Kada se konačno stigne kući, onda se, obavezno, upali čarobna kutija, pa svi kao hipnotisani blejite u istu. U drugom slučaju, detetu se puste crtaći, pred spavanje, a ti pališ lap-top i tweetuješ ili kačiš slike "savršene" porodice, a u pozadini - tržni centar.

Ti, takva, uzimaš za pravo da osuđuješ privrženost detetu i porodici? Opravdanje ti je što, pored porodice, imaš život i radiš na sebi. Kad si poslednji put pročitala knjigu, upisala kurs nečega, otputovala na neku zanimljivu lokaciju, a da nije vrišteća letnja destinacija, gde se slikaš pored palme?

Nemoj! Nemoj da ti je palo na pamet da osuđuješ mamu jer je mama!

Ona majka koja zaista radi na sebi shvata značaj svoje uloge, trudi se da što više kvalitetnog vremena provede s porodicom. Daje sve od sebe na poslu, usavršava se, radi na sebi zaista.Vaspitava dete svojim primerom. Posećuje salone lepote i ona, ali joj ulepšavanje nije stil života. Bavi se detetom i sobom, u pravom smislu. Decu ne usrećuju ljuljaške na kojima se sama ljuljaju, mobilni telefoni, a ni brendirana garderoba. Ako ne misliš tako, zapitaj se još malo. Postavi sebi pitanje: "Koje uspomene iz detinjstva će tvoje dete pominjati na porodičnim skupovima za dvadesetak godina?"

Neću da prihvatim da sam loša i poremećena jer sam majka i dete mi je najvažnije na svetu. Obožavam svoj posao, radim ga vrlo predano, ali posao je posao, a majka je majka. U slučaju razvoda ili odlaska deteta, ostala bih bez daha, sigurno. Sledila bih se i trebalo bi mi neko vreme da profunkcionišem. Da. To je normalna reakcija, to nije poremećaj! Dete je moje sve i centar mog sveta i trudiću se da ne bude predmet ničijeg žaljenja. Žaliću tebe, jer tvoj stav je poremećen.

Zadovoljština

Moje dete liči na oca. Onako kako ne možete ni da pretpostavite.
Zaustavljaju me na ulici ljudi koje ne poznajem i prepoznaju dete po njemu.

Ipak, postoje ljudi koji toliko forsiraju tu sličnost u mom prisustvu, da postaje malo neprijatno. Ne meni, već svima oko mene. Te neke male osobe misle da me tako povređuju i očekuju ljubomoru na mom licu. Tako se oni hrane. To njima treba da mirno legnu u krevet. Uporno traže nedostatke na prelepoj devojci u prolazu, savršeno obrazovanoj i vaspitanoj mladoj dami, traže zrno nesreće u srećnim brakovima svojih prijatelja. Tužno je to. Istina je to. Žele potvrdu nesavršenstva i utehu za svoje mizerne živote, desetine kilograma više, propao brak, raspuštenu decu, nedostatak kulture i obrazovanja. Male osobe tada lakše dišu.

Mala osobo, kad već praviš pauzu sa ispitivačkim pogledom nakon konstatacije kako "nema ništa moje" i da "svakim danom sve više liči na tatu", reći ću ti da sam srećna što je tako i svaka čast na zapažanju. Lepo je što toliko pažnje posvećuješ mojoj porodici. Kad smo već toliko neposredni, reći ću ti i da je zbog toga još više volim. Zamisli muškarca kog voliš do kosti. Rodiš dete s njim i dobiješ mini verziju njega. To je ljubav na kvadrat. To ti ne možeš ni da zamisliš.
Ne, nemam nameru da rađam drugo, jer, kako kažeš, ovo "nije moje". Toliku glupost nisam čula još od Palme i Betovena. Kakvo moje i njegovo dete? Nema toga kod nas. Ne vredi da ti objašnjavam. Takav način razmišljanja samo reflektuje odnose u tvom braku. Žao mi je zbog toga.

Žao mi je ako te moja sreća pogađa. Nemoj ljubomorisati, jer nemaš razloga. Nisam ni ja savršena, ali se trudim da moj brak bude. Krajnje sam iskrena kada kažem da uživam u tome i drago mi je što je zamotuljak tatina kopija. Volim je još više i sve bih na svetu dala da i karakterom bude na tatu. On je moj savršen čovek, najbolji čovek na svetu. Zamisli da i ona bude tako pažljiva, britka, vesela, duhovita i emotivna kao on. Ja zamišljam i toplo mi je oko srca. Ciniku, preciznije gađaj tim otrovnim strelicama, jer promašuješ debelo.

Kad smo već kod malih osoba,imam poruku i za sve bivše "drugarice", "prijateljice", "koleginice". Žao mi je što vas nerviram postovima i slikama svog prvog deteta. Žao mi je što ste same i nesrećne. Razumem da je karijera i "single and fabulous" postao vaš moto, ali sam sigurna da pred spavanje plačete na jastuku. U suprotnom vas moje dete ne bi nerviralo. Nemam ništa protiv da me kao ne vidite u prolazu, blokirate i anfrendujete, ali to vam neće rešiti problem.

Tužno je kad te tuđa sreća rastužuje. To je znak sitne i pokvarene duše. Zapamtite ovo, kada sledeći put budete gledale da li mi je kosa ispucala, koliko sam se ugojila, da li je moja beba klempava i koliki je stomak mom mužu.

Adios!

Čarobni korak

Sigurnim koracima hrlim na nos. 

Ima li momenta koji je bio nabijen većim i različitijim emocijama od onog kada ste prisustvovali prvim samostalnim koracima svog deteta? Ushićenost, paničan strah, instikt, sreća, ponos, radost, seta, melanholija, patetika. Sve po redu. :)

Za početak, ne brinite. Prohodaće. 

Od skoro osećam pritisak prijatelja, familije, poznanika, bake u Ideji, prodavačice na tezgi i deke sa klupe u parku. Zašto moje dete još nije prohodalo? Napunila je jednu godinu i još ne hoda, a njihova deca, unuci i nećaci su prohodali sa devet ili deset meseci. Nekako, kada dođe taj veliki prvi rođendan, svi očekuju da dete samostalno ušeta u prostoriju gde je organizovana žurka, pa da se, zaprepašćeno balonima, masom iskezenih gostiju i preglasnom muzikom, uplaši, šćućuri i rasplače. To tako mora, tako su i njihova deca, to je normalno i jako je zabavno. Citiraću jednog savremenog tv satiričara: "Budaaale!" :)  

Kada je vreme za prvi korak 

Prohodavanje je samo jedna od faza u razvoju svakog mališana. Bombardovana pitanjem "zašto još uvek ne hoda", malo sam se raspitala kod stručnjaka i istražila literaturu. Prenosim vam korisne informacije i savete.

Hodanju prethodi puzanje, sedenje, ustajanje i samostalno stajanje. Dete, dakle, prvo nauči da puzi, pa da iz ležećeg pređe u sedeći položaj. Zatim sledi klečanje, pa iskorak ili pridržavanje rukama i ustajanje. Tek nakon toga, dete je spremno za hodanje. Ovo se dešava između četrnaestog i šesnaestog meseca, plus-minus četiri meseca. To znači da deca prohodavaju između desetog i dvadesetog meseca života, najčešće. Svako dete je, kao i mi sami, individua za sebe i ne treba ga porediti čak ni sa rođenom braćom i sestrama, a kamoli sa unukom bake iz Ideje. 

Da li je moguće ubrzati prohodavanje?

Vrlo je važno da se roditelji ni na koji način ne mešaju u veliki prvi korak deteta. Dakle, ako dete vežbate i prisilno ga stavljate u situacije da pravi korake, forsirate ga jer je "vreme za to", možete ozbiljno ugroziti detetovo zdravlje, motoriku i na kraju proizvesti suprotan efekat. Dakle, ne! Prohodavanje se ne može i ne sme ubrzavati. Svaka faza koja prethodi hodanju je važna i stručnjaci smatraju da nije dobro da ih deca preskaču. Da bi mališani samostalno hodali, moraju razviti centar za ravnotežu, biti svesni pada i boli, ali moraju i fizički biti pripremljeni na to - spremnost mišića i skeleta. Svaka prethodna faza postojala je s tim ciljem i ona je ništa drugo do vežba za GRANDE FINALE. 

Čarobni broj osam

Dete je prohodalo tek kada samostalno napravi punih osam koraka. Stilovi hodanja su na početku dosta različiti, ali uglavnom hodanje prvih mesec dana liči na geganje s leve na desnu stranu sa rukama podignutim gore. Bebci vremenom ravnotežu pomeraju na liniju "napred-nazad", spuštaju ruke i pomalo liče na odrasle osobe. Neka deca od starta gaze punim stopalom i maju pravilne korake, dok druga deca u početku hodaju na prstima. Hod na prstima je obično detetova navika i trebalo bi da je brzo zaboravi, ali ukoliko se takav način hodanja nastavi obavezno se treba obratiti lekaru, jer može biti indikator za mnoge opasne bolesti (cerebralna paraliza, autizam).

Padovi su normalna pojava u fazi prohodavanja. Zbog ojačanih zadnjih mišića na nogama, deca će uglavnom padati na guzu. Doći će, naravno, i do onih strašnijih sunovrata, ali oni ne bi trebalo da budu previše opasni, jer dete pada svojom težinom i ne sa velike visine. :) 

Gde mogu da pogrešim?

Pogrešićeš ako dete stavljaš u dubak ili koristiš druga pomagala za prohodavanje ("povoci" ili kaiševi, pokretne stolice i sl.). Naravno da imate rođaku ili prijateljicu koje su to koristile sa svojom decom, pa su im živa i zdrava, ali ja sam uvek za to da se slušaju stručnjaci i da se ne izaziva sudbina. Dakle pomagala - NE! Nemojte požurivati dete, prohodaće kad bude spremno. ako primetite neke deformitete stopala, nogu, teško ustajanje deteta ili vam se bilo šta učini sumnjivim, idite kod lekara. Ako dete vodite za ruku pre nego što je dobro savladalo hod, poremetićete stabilnost deteta, pa će takvo dete u početku stalno padati, imati onaj zastrašujuć, krajnje nesiguran hod, a vi ćete trčati za njim širom raširenih ruku. 

Cipelice tokom prohodavanja DA ili NE? 

Stručnjaci kažu da je to jedna od najčešćih greški koju roditelji prave. Dete mora biti boso, ili sa  čarapicama protiv klizanja, kada uči da hoda. Cipelice slede tek kada je mališan sasvim savladao prvih osam koraka. Mnogi roditelji uzimaju preskupu obuću deci u ovoj fazi, jer se plaše izvrtanja noge i iščašenja zgloba, smatraju da će detetu biti lakše ako su noga i zglob fiksirani u čvrstoj i dubokoj cipelici. Međutim, to je još jedan bakin savet dijametralno suprotan mišljenju pedijatara. 

Na kraju, proslavite! I to odmah nakon osmog koraka, jer ubrzo nećete imati vremena ni da se kucnete. Drži, vataj, leti, pazi... 

Srećno!