Zadovoljština

Moje dete liči na oca. Onako kako ne možete ni da pretpostavite.
Zaustavljaju me na ulici ljudi koje ne poznajem i prepoznaju dete po njemu.

Ipak, postoje ljudi koji toliko forsiraju tu sličnost u mom prisustvu, da postaje malo neprijatno. Ne meni, već svima oko mene. Te neke male osobe misle da me tako povređuju i očekuju ljubomoru na mom licu. Tako se oni hrane. To njima treba da mirno legnu u krevet. Uporno traže nedostatke na prelepoj devojci u prolazu, savršeno obrazovanoj i vaspitanoj mladoj dami, traže zrno nesreće u srećnim brakovima svojih prijatelja. Tužno je to. Istina je to. Žele potvrdu nesavršenstva i utehu za svoje mizerne živote, desetine kilograma više, propao brak, raspuštenu decu, nedostatak kulture i obrazovanja. Male osobe tada lakše dišu.

Mala osobo, kad već praviš pauzu sa ispitivačkim pogledom nakon konstatacije kako "nema ništa moje" i da "svakim danom sve više liči na tatu", reći ću ti da sam srećna što je tako i svaka čast na zapažanju. Lepo je što toliko pažnje posvećuješ mojoj porodici. Kad smo već toliko neposredni, reći ću ti i da je zbog toga još više volim. Zamisli muškarca kog voliš do kosti. Rodiš dete s njim i dobiješ mini verziju njega. To je ljubav na kvadrat. To ti ne možeš ni da zamisliš.
Ne, nemam nameru da rađam drugo, jer, kako kažeš, ovo "nije moje". Toliku glupost nisam čula još od Palme i Betovena. Kakvo moje i njegovo dete? Nema toga kod nas. Ne vredi da ti objašnjavam. Takav način razmišljanja samo reflektuje odnose u tvom braku. Žao mi je zbog toga.

Žao mi je ako te moja sreća pogađa. Nemoj ljubomorisati, jer nemaš razloga. Nisam ni ja savršena, ali se trudim da moj brak bude. Krajnje sam iskrena kada kažem da uživam u tome i drago mi je što je zamotuljak tatina kopija. Volim je još više i sve bih na svetu dala da i karakterom bude na tatu. On je moj savršen čovek, najbolji čovek na svetu. Zamisli da i ona bude tako pažljiva, britka, vesela, duhovita i emotivna kao on. Ja zamišljam i toplo mi je oko srca. Ciniku, preciznije gađaj tim otrovnim strelicama, jer promašuješ debelo.

Kad smo već kod malih osoba,imam poruku i za sve bivše "drugarice", "prijateljice", "koleginice". Žao mi je što vas nerviram postovima i slikama svog prvog deteta. Žao mi je što ste same i nesrećne. Razumem da je karijera i "single and fabulous" postao vaš moto, ali sam sigurna da pred spavanje plačete na jastuku. U suprotnom vas moje dete ne bi nerviralo. Nemam ništa protiv da me kao ne vidite u prolazu, blokirate i anfrendujete, ali to vam neće rešiti problem.

Tužno je kad te tuđa sreća rastužuje. To je znak sitne i pokvarene duše. Zapamtite ovo, kada sledeći put budete gledale da li mi je kosa ispucala, koliko sam se ugojila, da li je moja beba klempava i koliki je stomak mom mužu.

Adios!