Mali Perica i Zlatna ribica

Detetu je dosadno. Vadite jednu po jednu igračku, mlatite mu njom pred nosom, izvlačite drugu, treću, kocke, voziće, barbike, pametne medvediće, uključujete tv... Ne vredi. Sve mu je dosadilo i vreme je za novu igračku. Čestitam, upravo ste postali Zlatna ribica par exsellence.

Koliko smo novca potrošili na preskupe igračke i da li je vredelo? 

Jasno je da naša deca odrastaju u carstvu igračaka. Potpuno je razumljivo da pored brojnih obaveza i životnog tempa ne možete da se posvetite detetu onoliko koliko biste želeli. Znam da su sve te igračke prelepe, prezanimljive i prekorisne. Istina je. Ipak, ne vredi. Čini mi se da je mom detetu mnogo dosadnije nego meni u njegovom periodu. Ja nisam znala za dosadu, a istini za volju, nešto se i ne sećam mame koja dubi na glavi, glumi džuboks kutiju, lekara, priča umesto barbike i drugih lutaka, igra sa mnom lastiš ili žmurke. Ako nisam u društvu, sama sam se igrala (s one dve barbike), sama sam gledala crtaće, nije mama sedela pored mene i radovala se što je Nodi našao  kolač od bobica. Ljudi, nije mi bilo dosadno. 

Industrija igračaka toliko je nemilosrdna da ne biraju sredstvo. Marketing, mediji, "vidi šta ja imam, a ti nemaš" su nas primorali na, verujem, potpuno besmisleno bacanje novca na preskupe igračke, a sve u cilju kupovine malo vremena. Ima i onih koji su ubeđeni da je određena igračka korisna za dete. Jeste, igračke su zaista važne, ali nema potrebe za bacanjem 5 ili 10 hiljada na vozić koji se vrti u krug, a dete sedi i gleda u njega. Smorilo bi i mene nakon pet minuta. Ili one "pametne" igračke, pa sad ove moderne "eko" bez štetnih supstanci i drugih vanzemaljskih čipova.  Razumete li gde smo stigli? 

Vreme je da se objavi rat toj megalomanskoj industriji, nemaštovitoj deci i lenjosti u nama. Nadam se da je svima jasno da ukoliko se dete navikne na skupe igračke i gomilu istih, kroz neko vreme, potpuno je normalno očekivati srazmeran kvalitet i cenu u velikim i realnim stvarima (telefon, cipele, patike, tašna, auto, motor). Tu se krije ozbiljan problem. Niko ne želi razmaženo, nezahvalno i nerazumno dete, sa prevelikim prohtevima koje možda nećemo moći da ispunimo.

Olovka i papir, priroda, drvo, cvet, društvena igra, lastiš, žmurke i nekoliko lutaka mogu biti celodnevna zabava, a i mnogo korisnija stvar od pametnog medvedića ili skupog vozića. Deci treba društvo. Ako na rođendanskim proslavama ili okupljanima dece primetite da ona ne znaju da se igraju, molim vas, pokažite im. Veliku uslugu ćete učini i njima i sebi. Ja nisam zaboravila kako se igra. Učestvujte jednom ili dva puta i pokažite im šta sve mogu ako samo malo mašte upotrebe i mirni ste deset godina.

Neka se igraju barbikama ili drugim lutkama, ali ne da ih pasivno oblače i presvlače. Neka svaka lutka ima svoj lik, ime, karakter, svoj odnos prema drugoj barbici i postavite im realnu situaciju. Neka govore umesto barbika i rešavaju probleme, vode njihov mini život. Ako su u pitanju dečaci, napravite im radionicu i odredite uloge (pažljivo). Tužakanje, svađa i sabotiranje neka ne budu tolerisani. Onda se samo isključite. Ako su dovoljno veliki, odvedite ih napolje, u dvorište ili park i... PUSTITE ih. Neka istražuju bubice, drveće, cveće, mogu se igrati "ledenog čiče", "jure" ili žmurke. Zaboga, toliko je mogućnosti. Sledeći put slično, ali sa drugim kontekstom. Ako je dete malo ili samo, uz samo malo volje, vremena i mašte, najobičnija kutija za cipele ili čarapa može postati najzanimljivija igračka (pogledajte video ispod).

Imajte na umu i to da mnogo igračaka odvlači pažnju i stvara kontra-efekat. Dakle, sklonite višak i ostavite samo nekoliko igračaka detetu. Vremenom menjajte. Naravno, ukoliko ste u mogućnosti da priuštite detetu neku skupocenu igračku, ovaj tekst ne govori da ne treba to da učinite. Samo treba imati meru u svemu. Ne budite Zlatna ribica, koja će posle moliti za milost i naučite dete da bude dete, a ne kolekcioner skupih stvari. 

Sa bebom na more

Svima treba odmor. Mami sa bebom do godinu dana, pogotovo. Iako je potrebna hrabrost za desetodnevnu avanturu hiljadu kilometara udaljenu od pažljivo svijanog gnezda, VREDI. Zapravo, letovanje sa vrlo malom bebom ima svojih prednosti i verovatno je  poslednje u kojem sebi udovoljavate više nego detetu. Evo zašto i kako.

Prošle godine moje dete je imalo četiri i po meseca, kada sam rešila da se spustim do mora i osolim još uvek, od trudnoće, rastegnutu kožu. Hvala nebesima na zdravoj i mirnoj bebi, pa se ta ideja učinila sasvim prigodnom i normalnom. Prijatelji, uža i šira rodbina gledali su me sa podozrenjem, jer, dete je previše malo, a put golem. Ipak, otišli smo i sve je bilo savršeno. Uživali smo sve troje, svako na svoj intiman i ničim ugrožavan način. Bez imalo preterivanja, to je bilo jedno od lepših letovanja u mom životu.

Ukoliko razmišljate o istom, a  imate bebu sličnog uzrasta i sad pomahnitalo pretražujete net tražeći odgovor, pročitajte ovih nekoliko obećavajućih redova, a zatim obrišite prašinu s kofera.

Za početak, sve je u redu dok god je beba sa vama. Letovanje bez bebe, dok je ona, naravno, u "sigurnim rukama i kod kuće", ne dolazi u obzir. Prvo, tako malo dete bez majke ne bi trebalo da provede ni jedan ceo dan, a kamoli deset ili petnaest. Bebe osećaju usamljenost, uznemirene su i to mogu pokazati ozbiljnim simptomima (proliv, temperatura). Drugo, budite iskrene, pa recite koliko biste vi u tom slučaju bile opuštene i zaista uživale tih desetak preskupih dana.

Promena prija svima, pa i bebi. Odmor na moru je lekovit, posebno deci. Pozitivno utiče na respiratorni sistem i jača imunitet. Ukoliko je beba zdrava i ima bar dva meseca, nema razloga za dvoumljenje.

Lokacija zvana Raj

Izabrati najbolje mesto za odmor. Meni ovo nije bilo teško. Trebala mi je kuća na obali, pa sam to i guglala. Izbor je pao na Boku Kotorsku i jedno malo mestašce sa izvanrednom šljunkovitom plažom, samo našom. Dakle, htela sam da izbegnem gužvu i  iscrpljujuće šetnje od sobe do plaže. Kuća je bila na samoj obali, sa svojim privatnim delom na plaži. Prednosti ovog smeštaja su u tome što je more mirno (zaliv) i voda prečista (u blizini je ušće neke planinske rečice). U ovom slučaju biram šljunak, jer bi pesak mogao napraviti problem sa bebinim, još osetljivim, očima. Nema gužve, a to je važno jer dete od četiri i po meseca još uvek veći deo dana spava. Najbolji deo je taj što su nas od ležaljke na plaži, samo dva stepenika delila do velike terase na kojoj smo pili kafu, jeli i na kojoj je, u debelom hladu, čitavih deset dana spavao zamotuljak.U pitanju je bila privatna kuća, a ne hotel. Izbegli smo agenciju i nepotrebne troškove. Cena je bila pristupačna, mesto blizu Kotora (ambulante, restorani). Dakle, raj.

Sve mi je bilo na dohvat ruke. Sunčala sam se, čitala knjigu, plivala i svakog momenta, samo nekoliko metara dalje, na oku imala dete, koje, ničim ometano i u hladu kivija spava u kolicima na terasi. Kuhinja, soba, tuš...na minut... U retkim periodima aktivnosti i ne na najjačem suncu, beba je uživala u svojoj ležaljci sa nama na plaži. Nije se kupala u moru, nisam rizikovala. Kvasila sam je morskom vodom, zamočila joj noge i mislim da je to dovoljno. Bilo je Rusa koji su sa bebom od tri meseca ulazili u vodu i svaka im čast. Ja se na to nisam odvažila. Najveća dobrobit za bebu je promena klime, morski vazduh, deset dana na samoj obali. Prednost letovanja sa ovako malom bebom u odnosu na starije dete je mir. Nema jurnjave, nadgledanja svakog pokreta, plača, nervoze. Gde je staviš, tu je nađeš, a najveći ugođaj bebi je pun stomačić i dobar san. To sam joj obezbedila.

Od tačke "A" do tačke "B"

 Meni je ovo pitanje zadalo mnogo muke, jer put od Novog Sada do Boke Kotorske i nije baš za "skoknuti", pogotovo ne sa malom bebom. Avion je delovao kao bolji izbor, ali onda bismo manje-više bili osuđeni na sobu i plažu. Muž je presudio i rešili smo da idemo kolima. S ove tačke gledišta, to je ipak bio bolji izbor. Mesto gde smo bili smešteni je bilo sasvim malo. Šetališta nije bilo, a od restoranske ponude, postojao je samo jedan hotel. Kako smo imali auto, obišli smo Boku Kotorsku, svake večeri uživali u restoranima i šetalištima različitih gradića, a i bili sigurni da u slučaju nekog problema možemo odreagovati odmah i stvoriti se kod lekara u roku od desetak minuta. Da beba, kojim slučajem, nije dobro odreagovala na promenu, mogli smo se istog momenta zaputiti kući. Ta činjenica me je smirivala.

Naravno da nije bilo nikakvih problema i naravno da nam je auto na moru dobro došao. Međutim, zarad tog luksuza morali smo da rizikujemo sa trinaestočasovnim putem i bebom. Ona je bila u tzv. jajetu, auto sedištu za bebe do  šest meseci. Sigurno vezana i ušuškana. Da bismo izbegli njenu eventualnu nervozu, krenuli smo uveče u 21 sat, taman nakon kupanja i flašice. Bebu sam još u stanu stavila u "jaje" i tu je zaspala. Polako i u tišini smo je smestili u auto i krenuli. Putovali smo cele noći, sa nekoliko kratkih pauza, kako bismo proluftirali auto, malo se osvežili i ujutru u sedam bili nadomak obale. Zamotuljak se tek tada probudio. Stali smo, popili kafu, ona mleko i krenuli ka našoj destinaciji. Za svega sat i po vremena stigli smo. Beba, dakle, nije ni osetila put. Prezadovoljni i umorni, smestili smo se i prvo izvadili peškire.

Verovatno smo imali mnogo sreće, ali odluka za putovanje noću je bila pun pogodak. Smanjili smo  rizik od nervoze u autu. Pauze nisu bile duge ni česte, što ne bi bio slučaj da  je dete budno i aktivno. Nije bilo toplo, ni zagušljivo, a izbegli smo i gužvu na putu. O hranjenju, zabavljanju, pevanju i trudu da detetu bude udobno nismo morali da razmišljamo, jer je ona sa četiri i po meseca spavala celu noć i pila mleko tek oko sedam ujutru.

Prtljag 

 

Veliki. To je bio još jedan razlog zbog kog smo ipak išli kolima, a ne avionom. Bilo bi dobro ako biste imali onu kutiju što stoji na vrhu automobila (ne znam kako se zove). Mi smo je pozajmili prošle godine i definitivno ćemo je i kupiti. Nosili smo kolica, naše stvari, bebine stvari, flašice, njeno posuđe, vodu iz Srbije, jer nismo hteli da rizikujemo stomačni virus, dohrane, apoteku, brdo pelena - jednokratnih i pamučnih, planinu igračaka... O omiljenom ćebetu, posteljini ne treba da govorim. Pošto je u pitanju četvoromesečna beba, koja ne sedi, nosili smo i njenu ležaljku. Poneli smo i hranu. Dakle, mnogo toga za poneti, malo mesta u gepeku. Naš najveći problem su bila kolica. Imamo neka preglomazna i ona sama su gotovo ceo gepek zauzela. Najbolje bi bilo da ako imate, na more ponesete kišobran kolica koja imaju mogućnost položaja za spavanje.

Putna apoteka 

Izuzetno je važno da dobro pripremite neseser sa lekovima. U najboljopj varijanti neće vam ništa od toga trebati, ali to što su vam lekovi, gaze i kreme na dohvat ruke deluje relaksirajuće. Putna (priručna) apoteka, kada idete sa malom bebom na more, mora da sadrži sledeće stvari:

- Lekovi za obaranje povišene temperature. To su Ibuprofen (nurofen), Paracetamol (Febricet), Eferalgan. Pored sirupa, treba poneti i čepiće protiv temperature (Febricet), koji su odlični ukoliko dete povraća ili odbija da popije lek. Ako beba ima proliv, nemojte joj stavljati čepiće, jer nema nikakvog efekta, a creva se dodatno nadražuju.

- Lekovi protiv alergija. Reč je o tzv. antihistaminicima, sirupima Aerius ili Pressing. Oni su odlični u slučaju koprivnjače, opekotina od sunca ili prevelikom svrabu i otocima usled ujeda insekata. Kapi za nos i oči su obavezne. Zbog promene klime i vazduha, bebama često hoće da se zapuše nosići i zato je važno poneti rastvore za nos (marisol i sl.) i pumpicu za nos, kako biste izvlačili sakret. Kapi za oči nemojte zaboraviti, jer je konjuktivitis vrlo moguć, zbog peska i morske vode (ako bebu budete unosili u more). To mogu biti neke antibiotske kapi za oči kao što je Gentokulin ili Enbecin.

- Antibiotici. Iako je vaša beba previše mala da biste joj "na svoju ruku" davali antibiotike, nije na odmet da ih ponesete. Uzmite neki sirup sa antibiotikom širokog spektra i obavezno se posavetujte sa lekarom pre eventualne primene. Pored toga, odlično je imati i neke od antibiotskih krema (Hloramfenikol ili Gentamicin), zbog mogućih kožnih upala.

- Lekovi za dijareju i povraćanje. Od svih mogućih komplikacija na moru, ova je najčešća i najverovatnija. Zato je važno da se dobro opremite neophodnim lekovima, kako za bebu tako i za vas. U slučaju proliva i povraćaja, najvažnije je da dete unosi dovoljno tečnosti i da ne dehidrira. Zato obavezno ponesite Orosal za vas i Humana elektrolite za bebu. Probiotik je "must have".

- Gelovi za rane, gaze i flasteri. Uzmite u apoteci, flastere, sterilne gaze, povidon jod i neki od sprejeva za rane. Vaša beba je previše mala, pa su šanse za neke oderotine i rane gotovo nemoguće, ali nije na odmet da u neseseru imate i to, jer može se desiti neka nezgoda i vama. Očistite ranu, pospite povidon jod, zalepite gazu i trk kod doktora.

- Lekovi protiv putnog povraćanja. Bebi ovo nije potrebno, jer ona ne može imati mučninu od putovanja, ali u slučaju da vama zatreba važno je da pripremite neki od zaista raznovrsnih lekova protiv putne mučnine. Ako ste skloni tome, važno je da pre puta popijete lek, kada počnete da povraćate kasno je.

- Kreme sa zaštitnim faktorom. Bebe do šest meseci ne smeju da koriste kreme i mleko za telo sa zaštitnim UV faktorom. Njihova koža je preosetljiva i ne bi smela da se tretira tako jakim kremama. Dakle, beba ne sme biti izložena direktnom suncu nikada, ni malo. Za vas, ta krema je obavezna. Ne prepuštajte ništa slučaju, jer morate paziti na sebe, da biste mogli brinuti o detetu.

Šta kažu lekari 

Lekari, u suštini, neće reći da ne idete sa tako malom bebom na more. Ipak, za njih je diskutabilan put (mnogo vremena u auto sedištu), eventualne alergije, prolivi i najvažnije - Sunce. Svaki od lekara će reći da bebu morate paziti od sunčanice, toplotnog udara i opekotina. Dete mora imati svetlu, pamučnu i tanku garderobu koja prekriva većinu tela, jer kreme sa UV faktorom ne smete mazati na njihovu osetljivu kožu. Što se kupanja u moru tiče, tu su mišljenja podeljena, ali ako već želite da "bućnete" bebu u slano, onda vodite računa o toploti vode, o vremenu koje provodite u vodi, o periodu dana i obavezno istuširajte bebu nakon toga, jer so na njenoj koži može da stvori brojne probleme. Takođe, vrlo je važno da voda bude čista (a gde je to?!), jer su moguće i brojne urološke i kožne infekcije. Ja nisam rizikovala, a vi razmislite.

Stručnjaci kažu još i to da je deset dana na moru sa malom bebom malo. Potrebno je minimum dve nedelje, da bi se dete priviklo na promene i da bi se postigao neki pozitivan efekat. Ako ste u mogućnosti, to i ne bi bilo tako loše, ha? 

Što se tiče hranjenja, super je ako dojite. Mi smo, nažalost bili na dohrani. Vodu sam nosila iz Srbije, iako je i tamo bilo flaširane, naše vode. Opreznosti nikad dosta. Moje dete je baš tada bilo u fazi isprobavanja nemlečne hrane, pa taj momenat za letovanje i nije bio najsrećniji izbor, ali na svu sreću nije bilo problema. Apetit joj se povećao, pa je vrlo rado prihvatila bananu, tikvicu, krompir.... 

Sve u svemu, drage moje, bilo je to jedno predivno letovanje. To vam govorim sada, dok je iza mene daska za peglanje i gomila na njoj. Spremamo se za put. Ovog puta u Grčku. Zamotuljak je prohodao, dobio "karakter". Zna ona šta hoće i neće. Neće mi biti lako ovog puta. Otuda ovaj moj post. 

Ako se dvoumite da li da na odmor idete sa sasvim malom bebom, moj je savet da to učinite. Neće vam nikad biti lepše. Bebi trebate samo vi, mleko i san, a vama beba, plaža i knjiga. To je to. 

Biće to prvo porodično putovanje, koje neće ni zaličiti na nekadašnja mora, sa mamurnim jutrima i blagom vrtoglavicom pod suncobranom. Odmorićete se kvalitetno i učinićete veliku uslugu svom telu i duhu. 

Javljam se sa novim iskustvima za dvadesetak dana. Pa-pa 

  

Dan porodice

Porodica je osnovna ćelija društva. To smo naučili još na prvom času sociologije.

Vremena se menjaju ubrzanim tempom. Ako mene pitate, svet je već dugo jedno veliko globalno selo, gde se živi s pregleda na druge, gde neka velika, ne i najsrećnija porodica, kroji nova moralna načela, način na koji se svi ponašamo, oblačimo, volimo ili ne volimo, pa i način na koji razmišljamo.

Selo ko selo. Neka crkne komšiji krava. Da li je Marin ručak bolji? Koja usedelica rastura brakove, a čiji sin je narkoman i pijanica. A ne, Anđa je načula da je nekakav gej. Ko, s kim, kuda, kako. Sve se dozna, sve se zaboravi za pet dana, sve se na kraju prihvati, pa opet iznova.

Mislim da je jedna od naših retkih prednosti tradicionalan odnos prema porodici i značaj iste svima nama u ovom delu sela. Porodica na Balkanu ostala je, nažalost, samo jedan mršuljav, umoran i izranjavan čuvar svetinje, sigurnosti i patrijahalnog duha (bez negativnih konotacija), pred nemilosrdnim i do grla naoružanim bataljonima novog svetskog poretka, amerikanizacije sveta, kapitalizma, neolibiralizma i svega drugog "neo" i "amero".

Poješće ga.

U drugom kraju sela porodične veze nisu toliko jake, deca rano odlaze iz porodičnih kuća, vraćaju se samo na veselja i sahranu. To je  poželjno i normalno. Kod nas?  Pa mi smo toliko siromašni, da baba i deda izdržavaju treće koleno. Većina mladih ljudi nema mogućnost za samostalnim životom. Često se u dedinu kuću dovodi žena i podmladak. To nisu tri, već četiri generacije pod istim krovom. Izreka"Gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna" življa je nego ikad. Posao se dobija preko ujne, strininog polubrata, snajkinog bivšeg momka. Koliko god to rogobatno, nemoguće ili nepravilno delovalo drugima, ja u tome vidim prednost.

Moramo se vratiti pravim porodičnim vrednostima. To je naša prednost, karakteristika, ono po čemu nas drugi prepoznaju. Ajvar, kobaja, rakija, pekmez, pite, osmeh, opuštenost, srdačnost, hrabrost i ono pozitivno ludilo o kome svi pričaju... Sve je to proizvod porodice. Ovakve, naše - neraskidivo jake i tople, u kojoj se svi osećamo sigurno i...znate već šta hoću da kažem.

Meni je porodica svetinja. Moja porodična kuća nije samo dom moje primarne porodice, već i moje bake, mame, tate, strine, strica, sestara, pa onda njihovih muževa, dece itd. Baka je brojala skoro, ima nas 21... Iz iste kuće, dvorišta. Koja je to sreća, ljudi moji. Veseli skupovi se tamo organizuju bar dva puta mesečno. Svi đuture, pa u dvorište. Nemamo dovoljno stolica, pa se guramo i na podu. Koje je to olakšanje. Ne brinem da li su mi roditelji sami, hoće li im neko pomoći, da li im je dosadno, imaju li svega dovoljno. Uvek je tu neko da uskoči, pomogne. Sreća koju osećam dok se svađaju ko će da nosa moje dete je neizreciva. Ponos takođe.

Oni su razlog zbog kog sam ostala u ovoj bednoj zemlji sa diplomom u ruci i glavom u oblacima. Samo oni. Uvenula bih ne posetim to svetilište bar jednom mesečno. Nešto bi se u meni ugasilo, kunem vam se.

Danas je svetski dan porodice. Neko moj je trenutno na operacionom stolu, sa teškom dijagnozom. Svakim atomom svog bića uz njega sam ja i ostalih 19. Sigurna sam da on to oseća. Ne može se o tome pisati, pričati. Mi smo svi na mjut trenutno.

Htedoh vas podsetiti koliko je važna porodica, a nisam sigurna da tu važnost mogu iskucati i pretvoriti u reči. Pazite i volite svoje najbliže, vaspitavajte svoje dete u tom duhu i nikad, ali nikad ne odustajte od te male, samo vaše zajednice. Ne postoji ništa važnije na svetu.

Pomodarstvo i majčinstvo

- "Postoje žene koje se identifikuju s ulogom majke ili supruge, da posle odlaska dece ili razvoda dolazi do potponug sloma i "nisam više niko" efekta. To je poremećaj."

- "Žalim onu decu koja su svojim majkama centar sveta i razlog za život."

Ovakvi i slični statusi i tvitovi me progone poslednjih meseci. U moru svih tih "ja sam savremena mama, imam svoj život" glasnih žena, javiću se i ja, ništa manje uspešna i sa svojim, vrlo pristojnim životom.

Zbog čega se osuđuje privrženost i posvećenost deci? Da li je bolje da dete odgajaju bake, strine, dadilje, vrtići, radnice u igraonicama ili majke? Otkad je važnije da budeš bolji menadžeru, kolegama, prijateljicama nego svom detetu? Da nije možda to razlog policajcima u školama i pijanim šesnaestogodišnjacima, koje, mrtve, izvlače iz besnih auta sa dna Dunava? Šta se, zaboga, desilo?

Razumem ja...Karijera, vreme za sebe, lepota, dijete, fitnes, hobi, društveni život, društvena lestvica, račun u banci, ali...

Evo ja sam mlada, obrazovana i vrlo ambiciozna. Odlična sam u poslu kojim se bavim. Planiram da tako i ostane. Majka sam i protiv toga, da ne čuje zlo, niti mogu, niti želim. To sam ja (upravo sam se identifikovala).  Sada i dok dišem. Sve drugo krojim prema tome i ne želim drugačije. Zašto bih imala poremećaj? Zašto je moje dete jadno ako je ono centar mog univerzuma? U tom univerzumu se nalazi još mnogo ljudi, posao, hobi... ali centar je zamotuljak. Treba li da bude drugačije? U čemu je problem i šta tu nije jasno?

Posao i porodica ne isključuju jedno drugo. Molim vas da zaboravite na ta zapadnjačka sranja i stilove života koje nam utrljavaju na nos svakodnevno. Mediji su čudo, samo ne želim da upadam u teorije zavere i tipujem na moguće razloge negativne propagande u smislu "majka-supruga-zatucana žena". Ali, milion puta izgovorena laž, postaje istina. Pa tako, ako si se potpuno predao majčinstvu, ne možeš biti uspešna na poslovnom planu. Gubiš ono "biz i profi" u sebi. To su gluposti. Nije tačno.

Nije prirodno, a, ako hoćete, baš ni normalno da odnos prema poslu bude isti pre i posle dobijanja deteta. Ti si majka. Naravno da je lista prioriteta malo drugačija. To ne znači otaljavanje posla, zapostavljanje sebe. Ne, to znači još veći trud, s većom odgovornošću i rad na sebi, kao primeru koji daješ detetu. Nije prirodno da ti je bilo šta na svetu važnije od zamotuljka, koje u potpunosti zavisi od tebe. Postoji li neko ili nešto drugo što bi trebalo da ima prioritet nad detetom? NE!


Potpuno, ali potpuno je in da vodiš dete u kozmetički salon, da ga ostaviš u igraonici dok popiješ piće sa važnim kolegama i preteranim prijateljicama. Sasvim je prihvatljivo da ono malo vremena nakon posla provodiš u fitnes centru, salonu lepote i 21. okupljanju sa drugaricama. Priprodno je da kad izvedeš dete u park, sediš na klupi i buljiš u telefon. Šetnja kejom je zamenjena onom u tržnom centru, gde se obavezno večera u fast food restoranima. Kada se konačno stigne kući, onda se, obavezno, upali čarobna kutija, pa svi kao hipnotisani blejite u istu. U drugom slučaju, detetu se puste crtaći, pred spavanje, a ti pališ lap-top i tweetuješ ili kačiš slike "savršene" porodice, a u pozadini - tržni centar.

Ti, takva, uzimaš za pravo da osuđuješ privrženost detetu i porodici? Opravdanje ti je što, pored porodice, imaš život i radiš na sebi. Kad si poslednji put pročitala knjigu, upisala kurs nečega, otputovala na neku zanimljivu lokaciju, a da nije vrišteća letnja destinacija, gde se slikaš pored palme?

Nemoj! Nemoj da ti je palo na pamet da osuđuješ mamu jer je mama!

Ona majka koja zaista radi na sebi shvata značaj svoje uloge, trudi se da što više kvalitetnog vremena provede s porodicom. Daje sve od sebe na poslu, usavršava se, radi na sebi zaista.Vaspitava dete svojim primerom. Posećuje salone lepote i ona, ali joj ulepšavanje nije stil života. Bavi se detetom i sobom, u pravom smislu. Decu ne usrećuju ljuljaške na kojima se sama ljuljaju, mobilni telefoni, a ni brendirana garderoba. Ako ne misliš tako, zapitaj se još malo. Postavi sebi pitanje: "Koje uspomene iz detinjstva će tvoje dete pominjati na porodičnim skupovima za dvadesetak godina?"

Neću da prihvatim da sam loša i poremećena jer sam majka i dete mi je najvažnije na svetu. Obožavam svoj posao, radim ga vrlo predano, ali posao je posao, a majka je majka. U slučaju razvoda ili odlaska deteta, ostala bih bez daha, sigurno. Sledila bih se i trebalo bi mi neko vreme da profunkcionišem. Da. To je normalna reakcija, to nije poremećaj! Dete je moje sve i centar mog sveta i trudiću se da ne bude predmet ničijeg žaljenja. Žaliću tebe, jer tvoj stav je poremećen.

Zadovoljština

Moje dete liči na oca. Onako kako ne možete ni da pretpostavite.
Zaustavljaju me na ulici ljudi koje ne poznajem i prepoznaju dete po njemu.

Ipak, postoje ljudi koji toliko forsiraju tu sličnost u mom prisustvu, da postaje malo neprijatno. Ne meni, već svima oko mene. Te neke male osobe misle da me tako povređuju i očekuju ljubomoru na mom licu. Tako se oni hrane. To njima treba da mirno legnu u krevet. Uporno traže nedostatke na prelepoj devojci u prolazu, savršeno obrazovanoj i vaspitanoj mladoj dami, traže zrno nesreće u srećnim brakovima svojih prijatelja. Tužno je to. Istina je to. Žele potvrdu nesavršenstva i utehu za svoje mizerne živote, desetine kilograma više, propao brak, raspuštenu decu, nedostatak kulture i obrazovanja. Male osobe tada lakše dišu.

Mala osobo, kad već praviš pauzu sa ispitivačkim pogledom nakon konstatacije kako "nema ništa moje" i da "svakim danom sve više liči na tatu", reći ću ti da sam srećna što je tako i svaka čast na zapažanju. Lepo je što toliko pažnje posvećuješ mojoj porodici. Kad smo već toliko neposredni, reći ću ti i da je zbog toga još više volim. Zamisli muškarca kog voliš do kosti. Rodiš dete s njim i dobiješ mini verziju njega. To je ljubav na kvadrat. To ti ne možeš ni da zamisliš.
Ne, nemam nameru da rađam drugo, jer, kako kažeš, ovo "nije moje". Toliku glupost nisam čula još od Palme i Betovena. Kakvo moje i njegovo dete? Nema toga kod nas. Ne vredi da ti objašnjavam. Takav način razmišljanja samo reflektuje odnose u tvom braku. Žao mi je zbog toga.

Žao mi je ako te moja sreća pogađa. Nemoj ljubomorisati, jer nemaš razloga. Nisam ni ja savršena, ali se trudim da moj brak bude. Krajnje sam iskrena kada kažem da uživam u tome i drago mi je što je zamotuljak tatina kopija. Volim je još više i sve bih na svetu dala da i karakterom bude na tatu. On je moj savršen čovek, najbolji čovek na svetu. Zamisli da i ona bude tako pažljiva, britka, vesela, duhovita i emotivna kao on. Ja zamišljam i toplo mi je oko srca. Ciniku, preciznije gađaj tim otrovnim strelicama, jer promašuješ debelo.

Kad smo već kod malih osoba,imam poruku i za sve bivše "drugarice", "prijateljice", "koleginice". Žao mi je što vas nerviram postovima i slikama svog prvog deteta. Žao mi je što ste same i nesrećne. Razumem da je karijera i "single and fabulous" postao vaš moto, ali sam sigurna da pred spavanje plačete na jastuku. U suprotnom vas moje dete ne bi nerviralo. Nemam ništa protiv da me kao ne vidite u prolazu, blokirate i anfrendujete, ali to vam neće rešiti problem.

Tužno je kad te tuđa sreća rastužuje. To je znak sitne i pokvarene duše. Zapamtite ovo, kada sledeći put budete gledale da li mi je kosa ispucala, koliko sam se ugojila, da li je moja beba klempava i koliki je stomak mom mužu.

Adios!

Čarobni korak

Sigurnim koracima hrlim na nos. 

Ima li momenta koji je bio nabijen većim i različitijim emocijama od onog kada ste prisustvovali prvim samostalnim koracima svog deteta? Ushićenost, paničan strah, instikt, sreća, ponos, radost, seta, melanholija, patetika. Sve po redu. :)

Za početak, ne brinite. Prohodaće. 

Od skoro osećam pritisak prijatelja, familije, poznanika, bake u Ideji, prodavačice na tezgi i deke sa klupe u parku. Zašto moje dete još nije prohodalo? Napunila je jednu godinu i još ne hoda, a njihova deca, unuci i nećaci su prohodali sa devet ili deset meseci. Nekako, kada dođe taj veliki prvi rođendan, svi očekuju da dete samostalno ušeta u prostoriju gde je organizovana žurka, pa da se, zaprepašćeno balonima, masom iskezenih gostiju i preglasnom muzikom, uplaši, šćućuri i rasplače. To tako mora, tako su i njihova deca, to je normalno i jako je zabavno. Citiraću jednog savremenog tv satiričara: "Budaaale!" :)  

Kada je vreme za prvi korak 

Prohodavanje je samo jedna od faza u razvoju svakog mališana. Bombardovana pitanjem "zašto još uvek ne hoda", malo sam se raspitala kod stručnjaka i istražila literaturu. Prenosim vam korisne informacije i savete.

Hodanju prethodi puzanje, sedenje, ustajanje i samostalno stajanje. Dete, dakle, prvo nauči da puzi, pa da iz ležećeg pređe u sedeći položaj. Zatim sledi klečanje, pa iskorak ili pridržavanje rukama i ustajanje. Tek nakon toga, dete je spremno za hodanje. Ovo se dešava između četrnaestog i šesnaestog meseca, plus-minus četiri meseca. To znači da deca prohodavaju između desetog i dvadesetog meseca života, najčešće. Svako dete je, kao i mi sami, individua za sebe i ne treba ga porediti čak ni sa rođenom braćom i sestrama, a kamoli sa unukom bake iz Ideje. 

Da li je moguće ubrzati prohodavanje?

Vrlo je važno da se roditelji ni na koji način ne mešaju u veliki prvi korak deteta. Dakle, ako dete vežbate i prisilno ga stavljate u situacije da pravi korake, forsirate ga jer je "vreme za to", možete ozbiljno ugroziti detetovo zdravlje, motoriku i na kraju proizvesti suprotan efekat. Dakle, ne! Prohodavanje se ne može i ne sme ubrzavati. Svaka faza koja prethodi hodanju je važna i stručnjaci smatraju da nije dobro da ih deca preskaču. Da bi mališani samostalno hodali, moraju razviti centar za ravnotežu, biti svesni pada i boli, ali moraju i fizički biti pripremljeni na to - spremnost mišića i skeleta. Svaka prethodna faza postojala je s tim ciljem i ona je ništa drugo do vežba za GRANDE FINALE. 

Čarobni broj osam

Dete je prohodalo tek kada samostalno napravi punih osam koraka. Stilovi hodanja su na početku dosta različiti, ali uglavnom hodanje prvih mesec dana liči na geganje s leve na desnu stranu sa rukama podignutim gore. Bebci vremenom ravnotežu pomeraju na liniju "napred-nazad", spuštaju ruke i pomalo liče na odrasle osobe. Neka deca od starta gaze punim stopalom i maju pravilne korake, dok druga deca u početku hodaju na prstima. Hod na prstima je obično detetova navika i trebalo bi da je brzo zaboravi, ali ukoliko se takav način hodanja nastavi obavezno se treba obratiti lekaru, jer može biti indikator za mnoge opasne bolesti (cerebralna paraliza, autizam).

Padovi su normalna pojava u fazi prohodavanja. Zbog ojačanih zadnjih mišića na nogama, deca će uglavnom padati na guzu. Doći će, naravno, i do onih strašnijih sunovrata, ali oni ne bi trebalo da budu previše opasni, jer dete pada svojom težinom i ne sa velike visine. :) 

Gde mogu da pogrešim?

Pogrešićeš ako dete stavljaš u dubak ili koristiš druga pomagala za prohodavanje ("povoci" ili kaiševi, pokretne stolice i sl.). Naravno da imate rođaku ili prijateljicu koje su to koristile sa svojom decom, pa su im živa i zdrava, ali ja sam uvek za to da se slušaju stručnjaci i da se ne izaziva sudbina. Dakle pomagala - NE! Nemojte požurivati dete, prohodaće kad bude spremno. ako primetite neke deformitete stopala, nogu, teško ustajanje deteta ili vam se bilo šta učini sumnjivim, idite kod lekara. Ako dete vodite za ruku pre nego što je dobro savladalo hod, poremetićete stabilnost deteta, pa će takvo dete u početku stalno padati, imati onaj zastrašujuć, krajnje nesiguran hod, a vi ćete trčati za njim širom raširenih ruku. 

Cipelice tokom prohodavanja DA ili NE? 

Stručnjaci kažu da je to jedna od najčešćih greški koju roditelji prave. Dete mora biti boso, ili sa  čarapicama protiv klizanja, kada uči da hoda. Cipelice slede tek kada je mališan sasvim savladao prvih osam koraka. Mnogi roditelji uzimaju preskupu obuću deci u ovoj fazi, jer se plaše izvrtanja noge i iščašenja zgloba, smatraju da će detetu biti lakše ako su noga i zglob fiksirani u čvrstoj i dubokoj cipelici. Međutim, to je još jedan bakin savet dijametralno suprotan mišljenju pedijatara. 

Na kraju, proslavite! I to odmah nakon osmog koraka, jer ubrzo nećete imati vremena ni da se kucnete. Drži, vataj, leti, pazi... 

Srećno! 

Draga Mama

Volim te!

Izvini za bol na porođaju, za nespavanje, za bolesti, sekiraciju i izgubljene živce. Izvini što sam nekoliko puta izdala tvoje poverenje. Žao mi je što nisam najbolja ćerka na svetu, jer ti jesi najbolja mama. Neopisivo mi je žao što sam onomad pobegla od kuće. Tek sada shvatam tvoju paniku i bes. Molim te da mi oprostiš svako kašnjenje iz izlaska. Nisam razmišljala kao danas. Izvini za svojeglavost i sebičluk. Izvini što nisam imala više razumevanja prema tebi. Trebalo je da te štedim i čuvam. Izvini što nisam jela boraniju, kelj i beli luk. Neopisivo se kajem za svaku, ma i najmanju laž, koju sam ti izgovorila. Neću više nikada. Oprosti mi bežanje sa časova i tinejdžerske spletke. Žao mi je što sam insistirala na onim preskupim roze cipelicama. Ako možeš, oprosti mi cigarete. Znam da sam još u mnogo čemu pogrešila i molim te da mi oprostiš svaki trzaj, suzu i tugu koju sam svesno ili slučajno izazvala. Sve me to mnogo tišti. Volim te.

Molim te da više ne brineš, dosta je bilo. Opusti se i uživaj u unucima, velikoj, srećnoj porodici i prijateljima, koji te okružuju. Uživaj u sebi, vreme je. Uživaj sa tatom, samo vas dvoje. Uživaj u svakom danu kao da je poslednji i ne brini. Neću brzo voziti. Trudiću se da se ne nerviram. Uživaću u putovanjima i vremenu samo za sebe. Smanjiću pušenje i paziću na liniju. Našminkaću se svakog dana, ne brini. Voleću jako i nesebično. Negovaću prijateljstva. Nemaš brige, brokoli, kelj i boraniju sam apsolvirala na milion načina. Peglaću samo ono što moram. Srećna sam, zdrava i zadovoljna. Ne želim više, ne želim bolje. Znam, nisi me tako učila, ali tome hoću ja tebe da naučim. Treba stati ponekad i udahnuti. Prespustiti se. Molim te da me poslušaš. Volim te

Draga mama, hvala ti što si mi podarila život. I srećno detinjstvo. Hvala ti što sam danas ovakva. Zadovoljna sam sobom, a to je velikim delom tvoja zasluga. Hvala ti što si me odgajila, onako kako si najbolje umela. Hvala za strpljenje i nesebičnu ljubav. Osećam je otkad dišem. Hvala ti što si moje potrebe uvek i bez pogovora stavljala ispred svojih. Hvala što me nisi puštala da plačem. Hvala za razumevanje i drugarski odnos. Hvala na poverenju. Hvala što si me na kraju pustila. Znam da nije bilo lako. Volim te.

Želim da to znaš! Želim da znaš da si najbolja mama ikada! Znaj da se trudim da budem bar upola dobra mama, kao što si ti meni. Hvala ti!

Volim te.

Samo tvoj zamotuljak.

"Carski" za poneti

Javna je tajna da se carski rez danas naručuje  za tričavih, 200, 300, 500 evra. Toliko košta cena straha. Vrlo je jednostavno. Imate proverenog lekara, on zakaže termin, uspavaju vas, ili epidurališu i voala! Kako smo samo domišljati!

Ovim postom obraćam se onima koje razmišljaju baš to da učine i slavim carice s ožiljkom hrabrosti!

Carski rez boli! Dugo. Jako.
Dakle, nije reč o magičnom zahvatu koji vas lišava patnje i straha. Naprotiv, to je operacija, nakon koje sledi mukotrpan i dug oporavak. Prvi dani s detetom su neopisivi, a žene porođene carskim rezom ih se gotovo i ne sećaju, jer vraški boli!

Zabluda je da je jednostavnije ili manje zastrušujuće od prirodnog porođaja. Cela ta priča "Bojim se, platiću carski i gotovo" me podseća na onu Đinđićevu priču o žabama. Znate ono kad treba prvo  progutati najveću, pa druge lakše idu... E baš tako. Jedini logičan razlog za carski rez je stručna procena lekara. Sve drugo je potpuno pogrešno.

Oporavak traje mesecima, a prvih deset dana je skoro nepodnošljivo. Prikovani ste za krevet, a za ustajanje iz istog vam treba nečija pomoć i dobrih petnaest minuta. Smeh, kašalj, disanje i najmanji pokret izazivaju vrisak. Da, i vrisak boli. Pomeranje organa na staro mesto će vas naterati da preispitate svoje religijske stavove. Ne preterujem.

Pitate me za strah? Znajte da ćete, dok ležite u operacionoj sali, na onom hladnom i tvrdom stolu biti paralisani strahom. Lekare i sestre ćete gledati kao Bogove, u jednom momentu će zaličiti i na anđele. Zašto? Zato što su u belom :) i zato što im prepuštate svoj i život svog deteta u ruke. Od tog momenta više ništa ne zavisi od vas. Znate kakvo je naše zdravstvo? Imaćete sreće ako vam se bar neko obrati tog momenta. Grubi su i hladni. Vi ćete biti samo jedna od mnogih. Čekajući epidural ili totalnu anesteziju bićete najusamljeniji i najuplašeniji u životu. Potpuno sami, uplašeni, paralisani. Gledajući u reflektore iznad, još jednom ćete preispitati veru i Boga. Znam, ja sam ga dozivala s nepokolebljivom verom! Samo vam to i preostaje.

Nakon operacije drogiraće vas lekovima protiv bolova. Dete ćete videti u bunilu. Prvi pokušaj dojenja će nastupiti tek kroz dva dana. Uz mnogo sreće i truda dojićete dete onako kako priroda nalaže. Kateter, infuzije i "droge" kojima u nekom momentu prestaje efekat... Beba neće biti sa vama, jer je nemoguće da brinete o njoj. Pustiće vas kući vrlo brzo. Začudićete se, jer znate da niste u stanju samostalno ni da ustanete. Ipak, kuća će delovati kao raj, naspram pravog pakla u porodilištu. Nogu pred nogu, čitavih pola sata, ići ćete do lifta i konačno napustiti bolnicu. Muž, ni u najluđim snovima, nije mogao pomisliti da vam za sedanje u automobil trebaju tri čoveka i još cirke pola sata.

Zatim slede meseci oporavka. Vi, u ulozi majke i dete kome ste neophodni. Zaista je teško. Evropski Kongres perinatalne medicine potvrdio je da 35 od 1000 beba rođenih carskim rezom ima probleme sa respiratornim organima, dok se isti problem dešava kod svega 5 od 1000 beba rođenih prirodnim putem. Momenat olakšanja nakon što beba prirodno izađe iz vas je neopisiv. Prvi kontakt, dojenje, pozitivni efektivni na psihičko, mentalno i emotivno stanje i majke i deteta su na strani prirodnog porođaja. Komplikacije koje mogu nastati nakon carskog reza su mnogoobrojne. Infekcije, gnojenje rane, nepravilan rad creva su samo neke od njih i zahtevaju ponovno otvaranje stomaka.

Ožiljak će ostati, ali to je najmanji problem. Ne bi trebalo da vam smeta, hirurgija je uznapredovala, lekari su vešti. Seku nas nisko i precizno. Treba ga nositi ponosno. Neka ga tu. Kao podsetnik na hrabrost, veru u Boga i lekare... Neka seća na dan kada ste potpuno bespomoćni dobili sve, a da ništa nije zavisilo od vas.

Priroda je sve udesila. Kada ona zakaže tu su anđeli u belom. Ako razmišljate o "carskom" za poneti, preispitijate se još jednom. Neće vam biti lakše, lepše ni sigurnije. Zagrizite jako i rađajte hrabro i ponosno. Sve će proći, kao i uvek što prođe. Uostalom, koliko god da boli, posle izvesnog vremena taj dan postane najlepši u životu svake od nas. Samo da malo zaboravimo... :)

Intervjuišu Mamu

- Kakve su Vaše organizacione sposobnosti?

- Vrlo sam organizovana. Jednom rukom mešam gulaš, drugom listam knjigu. Istovremeno, nogom pridržavam fioke, kako ih moje vrlo uporno dete ne bi povuklo, palo i udarilo se. Jednim okom skeniram čistoću poda, drugim gledam da li će da proguta sitne delove igračaka. Pomno pratim  suprugovo stručno izlaganje o ceni nafte i rastu dolara, istovremeno smišljajući temu za proslavu prvog rođendana. Multitasking sam apsolvirala. 

- Kakvi ste u radu pod pritiskom? 

- Odlično radim pod pritiskom. Kada sam pod stresom, maksimalno sam racionalna i dajem bolje rezultate nego što bih inače. Dinamičan dan i nedostatak vremena su moj stil života poslednjih nekoliko godina.

- Imate li liderske osobine?

- Imam lidersku poziciju u vaspitanju mog deteta. Složićete se da je to najzehtevniji i najodgovorniji projekat ikad osmišljen!?

- Kako radite u timu?

- Brak je tim. Ne mogu da se požalim. Naučila sam mnogo o toleranciji i oslanjanju na veštine onog drugog. Trudimo se da praktikujemo asertivnost i zbog nas, a i zbog deteta. 

Ja bih sebi dala posao na keca! :) Naravno da nije ovako izgledao prvi razgovor za posao, posle udaje, trudnoće i zamotuljka kao nove centralne figure u mom životu. Ovo bi bilo krajnje iskreno, ali ne i taktički dobro odigrano. Morala sam da se kontrolišem i ne spominjem sve ono što me je zaokupljalo poslednje dve godine. Pominjala sam nevladine organizacije i sve poslove kojih sam mogla da se setim. Nekim firmama sam i ime zaboravila. Ali, to se računa, a ne brisanje prašine, dadiljanje, visoka temperatura, kontrole, vakcine, porođaj, trudnoća, svakodnevno žongliranje obavezama u kući i potrebama bića koje ne zna da govori, hoda, sedi, pa čak ni glavu da drži samostalno.

Nisu me pitali za bračni status, jer valjda ne smeju. Po zakonu. Svesna da sam najbolji kandidat, sa traženim obrazovanjem i iskustvom, sedela sam tamo i u grču čekala samo to jedno pitanje. Na svu sreću, nije ga bilo.

U Srbiji je danas, nažalost, tako. Razgovori za posao su krajnje profesionalni i sofisticirani. Postoje čak i seminari koji ti pomažu da savladaš sve taktike za što bolje prezentovanje sebe budućim poslodavcima. Radna etika je takva da dušu daješ, a plata...taman za režiju. Asertivnost i poslovna komunikacija su imperativ, a posao ti visi o koncu. Dobijaš otkaz odmah posle svadbe, bez obzira na to koliko si "ginuo".
Majka malog deteta se u poslovnoj Srbiji posmatra kao "često bolovanje", "manjak koncentracije i spremnosti na prekovremeni rad", mogućnost skorijeg porodiljskog odsustva". U poređenju sa slobodnom ženom, karijeristkinjom, ona nema nikakve šanse. Otuda moj grč.

Nedelju dana kasnije obavestili su me da sam ušla u najuži krug. Puna samopouzdanja sada sam gotovo sigurna da je posao moj. Neće pogrešiti. Neću dozvoliti da pogreše. Daću sve od sebe, a beba će biti kod bake, na sigurnom...bezbrižna. Kao i ja.

Neću govoriti kako je pomisao na pitanje "imate li dece"  izazvao grč. Samo ću konstatovati. Neki će reći da to nije u redu, da je majčinstvo najlepša stvar na svetu i da sam loša zato što to krijem ili prosto prećutkujem. Drugi će me možda razumeti. Beskrajno sam tužna i zbunjena što je do tog grča uopšte došlo. Ovde je sve naopako, pa i to.

Palo mi je na pamet da bi možda majčinstvo i sve veštine koje idu uz to, bili prednost pri zapošljavanju. Možda bi to značilo da sam uspela da se ostvarim na privatnom planu, da sam ozbiljan kandidat, da ću posao obavljati krajnje odgovorno. Moj ulog je veći. Nemam ja luksuz da budem nezadovoljna poslom i lako odustanem. Ipak, to su samo moje pretpostavke. Nisam se usudila da rizikujem.

Data situacija me je zbunila i razočarala. Posao je pitanje egzistencije, a često je uslov za dobijanje istog odgovor na pitaje o majčinstvu. Verujem da ću uskoro u toj istoj firmi kolegama pokazivati slike s prvog rođendana, sigurna da me, zahvaljujući marljivom radu i posvećenosti poslu, to ni na koji način neće ugroziti.

Do tad, šaljem vam jedno zbunjujuće, ali entuzijastično "pa-pa".

A šta ako ne dojiš?

Dojenje je imperativ.

Svedoci smo kampanje globalnih razmera. Bombarduju nas slikama holivudskih diva, pevačica, starleta na kojima one doje svoje dete. Dobijamo propagandni materijal, sa tezama "zašto dojiti". U ginekološkim i pedijatrijskim ordinacijama gledamo isfotošopirane postere spokojne majke kako sa nežnošću gleda bebu koja sisa. Naučnici štancuju istraživanja pozitivnih efekata, a mediji, sa što pompeznijim naslovom, isto i prenose. I da znate, ta istraživanja su naručena i debelo plaćena, a mediji nisu neki dobrotvorci i humanitarci, već se utrkuju za tiraž i što veću posetu sajtu.

Tako sam skoro naišla na tekst "Duže dojeni imaju viši IQ i platu". Dakle, ne radi se više o tome da li ste dojili, nego i koliko ste dugo dojili. Jasno vam je da je majčino mleko najzdravije, ali ne znate da će ono, jednog dana, detetu doneti i materijalno bogatstvo.

Pitam se a šta kad ne ide? Sta je sa velikim brojem majki koje ne doje? Da li su te majke zadovoljne i srećne ili su u grčevitom strahu i sa velikim rizikom za depresiju? Da li se neko zapitao kako se one osećaju u svetu srećnih i najboljih mama koje svom detetu pružaju samo ono najzdravije i najbolje - svoje mleko? Sta će biti s njihovom decom? Hoće li biti bolesni, glupi, siromašni?

Verovali ili ne, postoje mame koje imaju ozbiljne poremećaje i bolesti zbog kojih ne smeju da doje svoje dete. Takođe, veliki broj njih koristi neophodnu terapiju i lekove, čije bi supstance naškodile detetu. Ogroman broj njih dobija mastitis, čime se povećava rizik za rak dojke. I da, postoje majke koje nemaju dovoljno mleka!  To su samo neki od razloga zbog kojih je mlečna formula jedino rešenje.

Da li majka, koja ima poremećaj rada štitaste žlezde ili pije terapiju za neku hroničnu bolest, treba da se oseća loše što nije u stanju da pruži eliksir zdravlja svom detetu? One, na pitanje "da li dojiš", ponizno obaraju pogled i srame se. Iako to nije njihov izbor, iako bi sve na svetu dale da mogu da oponašaju taj društveno prihvatljiv obrazac sa postera u ginekološkoj ordinaciji. One brinu. Da, mnogo brinu za svoje dete. Za svaku prehladu, kašalj, temperaturu, probleme sa zubićima ili bilo čim drugim, okrivljuju sebe i "glupu dohranu...prašak". Kako li je tek onim majkama koje su imale mleka, a zbog gore pomenutih razloga nisu smele da doje? Zamislite vezivanje grudi, bolove, ili agresivne lekove za zaustavljanje mleka.

To nije fer!

Nije fer ni kada majka koja doji, ne vodi računa o tome šta jede, pije. Da li se, nakon što pojede picu i popije pola litre koka kole, zapita koliko je to zdravo za dete? Šta je sa onima koje puše, piju pet kafa dnevno, koriste narkotike? Šta bi na to rekli stručnjaci? Da li bi na posterima iza majke sa bebom u naručju trebala stajati kuhinja sa voćem i povrćem na stolu? Zašto nigde ne vidimo osuđivanje takvog ponašanja i rečenicu da to majčino mleko nije zdravo! Zašto se majke ne upozoravaju na te greške jednako jakom propagandom kao što je ona koja proklamuje imperativ dojenja? Sta je sa stresom, zagađenjem, GMO? Da li je majčino mleko ZAISTA najzdravije?

Imam još pitanja. Ako svaka majka može da doji i ako bi majčino mleko moralo biti jedini izbor, zašto su lekari i babice u porodilištima nezainteresovani za pomoć pri prvom dojenju? To nije njihov posao? Donesu ti dete i kazu: "Podoj! Vraćam se za dvadeset minuta!" Zašto pedijatri ne pomažu majci koja nema dovoljno mleka, već jednostavno povećaju količinu formule? Zato što je tako lakše i zato što ih ne zanima kako se osećaš kada te pitaju da li dojiš. Sramota!

Drage mame koje ne možete da dojite, ovo je moja podrška vama! Deca će vam biti zdrava i pametna. O bogatstvu, posle pomenutog teksta, me je sramota da govorim. Mlečna formula je bolje izbalansirana nego mleko većine majki koje poznajete. Neće vam nedostajati bliskosti s detetom i vrlo brzo se zamotuljak neće odvajati od vas. Ne obarajte pogled na provokativna pitanja, ako ste sigurni da svom detetu pružate samo najbolje. Dojenje vas ne bi učinilo boljom mamom! Manite se propagande, postera, flajera, priča, holivudskih diva. Neko puni račun u banci, postavljajući sve to pred vas.

Ja sam dojila. Doduše kratko, jer je doktorka iz lenjosti i neodgovornosti povećala količinu mlečne formule, pa je zamotuljak odbio moje mleko. Kao što vi brinete za dete jer ne dojite, tako sam i ja brinula da li je mleko dovoljno hranljivo, zdravo. Da li joj je dovoljno... hoću li dobiti upalu dojki. Znajte da nije uvek tačno da je majčino mleko najzdravije. To je samo slogan kampanje.

Tata tatira

"Jeste li se ikada zapitali šta sve možete da uradite za šesnaet sekundi?"

Sinoć me je posetila drugarica. Ona dugogodišnja, sa kojom se kriješ da pušiš, koju beskrajno daviš pričom o samo jednom pogledu, koja te laže da se nisi ugojila, koja je uvek tu, bez obzira na to koliko se dugo ne vidite. Da, ta... Solo je, naravno. Ima ultra zanimljiv posao i živi sama.
Ja - iznurena od danonoćnog mamovanja. Ugodi detetu, mužu, svekrvi, komšinici, mami, tati, široj familiji... Želela sam da ugodim i njoj. Napravila sam joj palačinke, nadajući se da ćemo ih jesti pred tv-om, kao nekad.

Vreme je za kupanjac, a ona verovatno još nije krenula. Brže-bolje postavljam sto, dok me beba vuče za nogu uz visoko C. On gleda utakmicu. Shvatam da sam u cajtungu s vremenom, jer zamotuljak danas nije spavao i neće izdržati još pola sata. (Neću ni ja.) Zovem ga da jedemo dok drugarica ne dodje, a njoj ćemo ostaviti tri palačinke. Onda ću nabrzaka da spakujem dete u krevet, pa da na miru posedimo (ili poseeedimo, kako vam volja). Plan skoro uspeva. Ostavih ta tri palačinka (nafilovana). Draga osoba iz prošlog života stiže.

 Zamotuljak je postao zli vilenjak. Drugarica nam se pridružuje u sobi i zaključuje da smo porasli. Učestvovala je u kupanju, oblačenju, histeriji, plaču, ujedanju, po kojem poljupcu i završismo. Vreme je za mleko. Zovem Njega, koji vari palačinke ispred tv-a, očekujući da će on dati bebi mleko. Mislim:"Imam društvo, mogao bi me odmeniti".
- "Ima još 16 sekundi do kraja utakmice, sačekaj!".

Eto tako. Lepo ti sačekaj još šesnaest sekundi. Molim vas! Neću da nabrajam koliko sam do sad čekala za svakojake gluposti. Nije ni važno šta sam sve danas uradila. Zaboravi da  je i meni potrebno malo bleje. Uopšte nije bitno što ovde ne čekam samo ja, već i naš gost, kao i zli vilenjak. Nemoj da misliš da ja ne bih volela da odradim svojih osam sati, dodjem kuci, izvalim se pred tv, neko mi napravi palačinke i odgledam film bez uznemiravanja.

Šesnaest sekundi je sasvim dovoljno za nervni slom. Ne, dovoljne su i tri. Drugarica je za dlaku izbegla scenu "bračni život - ne, nikako".Tačno tri sekunde (dovoljno da duboko udahnete) su bile dovoljne da se preispitam, smirim situaciju (bar onu u meni) i odigram kul.  Završilo se bez drame, bez šesnaest sekundi, bez kraja utakmice. U njegovoj ruci flašica, u mojoj čašica.

Nisam jedna od onih koje će da se udaju, rode decu, pa onda pljuju i brak i muža, i svu užu i širu familiju, nostalgično se prisećajući prošlog života, slobode i "gde bi mi kraj bio". Nisam. Udala sam se iz ljubavi, dete rodila nama (ne babama, dadiljama, mužu). Uživam u braku i srećna sam. Ovu priču nisam napisala, jer sam kontradiktorna, već zato što sam realna i svesna da sve to čini brak. Kao što ni život nisu samo uspeh, ljubav, zdravlje i sreća.  Kapirate?

Tema muško-ženskih odnosa datira od kad postoji čovek kao svesno biće. Brak i deca to samo malo začine. U ovom postu nema istraživanja, stručnjaka, saveta ni zanimljivih statistika. Ne vredi to ništa! Dražim vam fige drage moje! Uživajte u majčinstvu i braku. Poštujte svoje vreme. Imamo ga sve manje. Ako dođe do tačke pucaja, setite se mojih šesnaest sekundi i svirajte penal u poslednjoj! Sve je to život.

Spava tu i mala mrva, zaspi ona uvek... poslednja

"Ima jedna zemlja snova gde deca rado idu.
Tamo zeke, male zeke crtaju po zidu.

Ima jedna mala beba, da spavki ona neće,već bi htela, već bi htela da je izvade iz vreće."

Ako imate bebu koja trenutno spava, a vi čitate ovo, smatrajte se pravom srećnicom. Znajte da većina mama koristi i najmanju dremku deteta da bi se i sama odmorila. Istražujući ovu temu, pronašla sam podelu beba na  dobre i loše spavače. Ova informacija i nije toliko važna... Bar dok mirno spavaju. 

Naravno da je dolazak kući iz porodilišta sa zamotuljkom u naručju velika stvar. Naravno da niste ni svesni koliko ste vremena proveli gledajući u malo čudo tih prvih nekoliko dana, meseci. Niko od nas nije odoleo porivu da ljuljuška, mazi i nosa bebu u naručju, uspavljujući je. E pa drage moje, to je prva i krucijalna greška. Ljuljuškanje bebe i  uspavljivanje je najčešća greška onih, koji, naredne dve godine, pre jutarnje kafe upasuju podočnjake u pantalone. 

Za moju bebu mogu reći da je dobar spavač, sa malo težim uspavljivanjem, koje podrazumeva bacakanje po krevetu, desetak iščupanih pramenova kose, vrištanje, okretanje, ustajanje, histerisanje i sl. Jasno vam je. Nisam je nikad ljuljuškala u naručju (dobro, mozda dva-tri puta), ali sam obavezno bila uz nju dok ne zaspe. Pevala joj, mazila je po glavi, držala je za ruku. Mislila sam da to nije ništa strašno i da joj samo malo pomažem da lakše zaspi. Deset meseci kasnije, ja imam egzorcizam pred svako uspavljivanje. Uspostavile smo ritam, to nije problem, ali samo prepuštanje snu je veliki problem. Rešena da promenim to, istraživala sam. Delim sa vama nekoliko korisnih saveta i konkretan režim za samostalno i mirno uspavljivanje deteta. 

KOLIKO JE SNA POTREBNO BEBI

Novorođenče praktično stalno spava, osim u pauzama hranjenja, presvlačenja i kupanja. Dakle, ukupno oko 16 sati, u proseku. Ovo se odnosi na prvih nedelju do dve. 
Bebi do tri meseca je potrebno oko 15 sati spavanja, s tim što bi tokom noći trebalo biti malo manje buđenja. Tokom dana, beba će duže biti budna. 
Dobar spavač do šest meseci bi trebalo da spava oko 14 sati dnevno, s tim što će noću spavati 11 sati, a tokom dana 3-4 sata.  
Mali radoznalci do devet meseci, koji već muku muče sa zubima i puzanjem, će u toku noći, u najboljem slučaju, spavati oko desetak sati. U ovom periodu ne bi trebalo da se bude noću uopše, izuzev problema sa zubićima. U toku dana je potrebno još 3-4 sati sna. 
Deca do 12. meseca u toku dana prespavaju 2-3 sata (najčešće rasporedjeno u dve dremke) i noću oko 10 sati bez buđenja. 

ŠTA JE DOBAR SPAVAČ

Ovo su odlike pravilnog spavanja bebe do godinu dana: 

- Spavanje je uvek u isto (približno) vreme
- Beba zaspi bez uspavljivanja u roku od petnaest minuta
- Spava otprilike onoliko koliko je gore navedeno za određeni uzrast
- Ima ustaljen ritam noćnog i dnevnog spavanja 
- Nema buđenja tokom noći, a ukoliko se i probudi zaspi brzo (odmah nakon podoja, ako je u pitanju beba do 4. meseca) 
- Jutarnje buđenje od u periodu od 6-8h  

Ukoliko se prepoznate u bar pet od gore ponuđenih šest teza, možete ugasiti kompjuter (odložiti telefon) i napraviti još jedno dete, jer - blago vama! 

Ako ste, pak, zbog problematičnog spavnja bebe neispavani, iscrpljeni i sa vrlo malo energije, sledećih nekoliko redova moglo bi vam promeniti život. 

KAKO STVORITI DOBROG SPAVAČA 

Sigurno ste, kao i ja, nebrojeno puta pokušavale da naučite bebu da  sama zaspi, da se sama smiri i prespava celu noć. Verovatno vam, kao ni meni, to baš i nije polazilo za rukom. Ipak, zahvaljujući sledećem režimu, uspela sam da stvorim dobrog spavača. Nadam se da ćete i vi! 

Doktor Ričard Ferber, koji radi u centru za poremećaje spavanja Dečije bolnice u Bostonu, je razvio metodu po kojoj za vrlo kratko vreme uspostavljate pravilan režim spavanja deteta. Morate uzeti u obzir to da će beba plakati, negodovotai, histerisati i ljutiti se. Važno je da ne pokleknete i ispratitie plan baš onako kako je to naveo doktor Ferber. 

1. dan	3 min	5 min	7 min	7 min	9 min
2. dan	5 min	7 min	7 min	9 min	12 min
3. dan	7 min	9 min	12 min	12 min	15 min
4. dan	9 min	12 min	15 min	15 min	15 min
Od 5. dana	15 min	15 min	15 min	15 min	15 min

      Taplica je preuzeta sa sajta Dnevnik bebe. 

Važno je da unapred napravite raspored ustajanja, hranjenja, popodnevnog spavanja, igre, šetnje i leganja u krevet. Ovaj plan pravite pažljivo, tako da odgovora i bebi i vama, jer ćete morati da ga se pridržavate. Kada ste napravili raspored, u vreme koje ste odredili za spavanje, stavite dete u krevetac, nežno mu se obratite, pomazite ga i izađite iz sobe. Prateći tabelu, trebalo bi da sačekate tri minuta. Dete će verovatno negodovati i plakati, ali gledajte u sat i pridržavajte se tabele vrlo precizno. Nakon tri minuta, ako se beba nije smirila, uđite u sobu i mirno joj se obratite. Pomazite je, kažite joj da je vreme za spavnje i izađite iz sobe. Sledeći ulazak u sobu je za pet minuta. Ponavljajte proces prateći tabelu i ne odustajte. Ukoliko se dete nije smirilo niti zaspalo čak ni posle petog ulaska u sobu, svaki sledeći put čekaćete u drugoj prostoriji onoliko vremena koliko piše u poslednjoj koloni.
Važno je da budete smireni i da bez obzira na to koliko dete plače, ne pokažete uznemirenost ni ljutnju. Nemojte dete grditi. Morate ignorisati plač i postupati u skladu s tabelom. Ne smete ulaziti u sobu pre nego istekne navedeno vreme. Ukoliko beba samo kenjka, nemojte ni ulaziti, već sačekajte, možda će se za neko vreme smiriti i zaspati. 

Plan je odličan, jer je postupan i ostavljate dete samo onoliko vremena koliko je potrebno da se nauči da samostalno zaspe, a da se ne oseti ostavljeno i usamljeno.  Već drugog dana, moja beba je očekivala da ću izaći iz sobe. Posle četvrtog dana problem je bio rešen.

Trebaće vam čelični živci i volja biblijskih razmera, ali vredi! Zamotuljke ipak najviše volimo kad spavaju! Javite mi da li je i kod vas uspeo Ferberov plan, a možete podeliti i koji savet, nije na odmet. Do sledećeg posta, pozdravljam vas odmorna i razdragana!  

"Spavaj sad ti bebo mala, evo ti od snova snala.
Stavi je na lutke nove, zajedno idemo u snove..."