Dan porodice

Porodica je osnovna ćelija društva. To smo naučili još na prvom času sociologije.

Vremena se menjaju ubrzanim tempom. Ako mene pitate, svet je već dugo jedno veliko globalno selo, gde se živi s pregleda na druge, gde neka velika, ne i najsrećnija porodica, kroji nova moralna načela, način na koji se svi ponašamo, oblačimo, volimo ili ne volimo, pa i način na koji razmišljamo.

Selo ko selo. Neka crkne komšiji krava. Da li je Marin ručak bolji? Koja usedelica rastura brakove, a čiji sin je narkoman i pijanica. A ne, Anđa je načula da je nekakav gej. Ko, s kim, kuda, kako. Sve se dozna, sve se zaboravi za pet dana, sve se na kraju prihvati, pa opet iznova.

Mislim da je jedna od naših retkih prednosti tradicionalan odnos prema porodici i značaj iste svima nama u ovom delu sela. Porodica na Balkanu ostala je, nažalost, samo jedan mršuljav, umoran i izranjavan čuvar svetinje, sigurnosti i patrijahalnog duha (bez negativnih konotacija), pred nemilosrdnim i do grla naoružanim bataljonima novog svetskog poretka, amerikanizacije sveta, kapitalizma, neolibiralizma i svega drugog "neo" i "amero".

Poješće ga.

U drugom kraju sela porodične veze nisu toliko jake, deca rano odlaze iz porodičnih kuća, vraćaju se samo na veselja i sahranu. To je  poželjno i normalno. Kod nas?  Pa mi smo toliko siromašni, da baba i deda izdržavaju treće koleno. Većina mladih ljudi nema mogućnost za samostalnim životom. Često se u dedinu kuću dovodi žena i podmladak. To nisu tri, već četiri generacije pod istim krovom. Izreka"Gde čeljad nisu besna, kuća nije tesna" življa je nego ikad. Posao se dobija preko ujne, strininog polubrata, snajkinog bivšeg momka. Koliko god to rogobatno, nemoguće ili nepravilno delovalo drugima, ja u tome vidim prednost.

Moramo se vratiti pravim porodičnim vrednostima. To je naša prednost, karakteristika, ono po čemu nas drugi prepoznaju. Ajvar, kobaja, rakija, pekmez, pite, osmeh, opuštenost, srdačnost, hrabrost i ono pozitivno ludilo o kome svi pričaju... Sve je to proizvod porodice. Ovakve, naše - neraskidivo jake i tople, u kojoj se svi osećamo sigurno i...znate već šta hoću da kažem.

Meni je porodica svetinja. Moja porodična kuća nije samo dom moje primarne porodice, već i moje bake, mame, tate, strine, strica, sestara, pa onda njihovih muževa, dece itd. Baka je brojala skoro, ima nas 21... Iz iste kuće, dvorišta. Koja je to sreća, ljudi moji. Veseli skupovi se tamo organizuju bar dva puta mesečno. Svi đuture, pa u dvorište. Nemamo dovoljno stolica, pa se guramo i na podu. Koje je to olakšanje. Ne brinem da li su mi roditelji sami, hoće li im neko pomoći, da li im je dosadno, imaju li svega dovoljno. Uvek je tu neko da uskoči, pomogne. Sreća koju osećam dok se svađaju ko će da nosa moje dete je neizreciva. Ponos takođe.

Oni su razlog zbog kog sam ostala u ovoj bednoj zemlji sa diplomom u ruci i glavom u oblacima. Samo oni. Uvenula bih ne posetim to svetilište bar jednom mesečno. Nešto bi se u meni ugasilo, kunem vam se.

Danas je svetski dan porodice. Neko moj je trenutno na operacionom stolu, sa teškom dijagnozom. Svakim atomom svog bića uz njega sam ja i ostalih 19. Sigurna sam da on to oseća. Ne može se o tome pisati, pričati. Mi smo svi na mjut trenutno.

Htedoh vas podsetiti koliko je važna porodica, a nisam sigurna da tu važnost mogu iskucati i pretvoriti u reči. Pazite i volite svoje najbliže, vaspitavajte svoje dete u tom duhu i nikad, ali nikad ne odustajte od te male, samo vaše zajednice. Ne postoji ništa važnije na svetu.

Pomodarstvo i majčinstvo

- "Postoje žene koje se identifikuju s ulogom majke ili supruge, da posle odlaska dece ili razvoda dolazi do potponug sloma i "nisam više niko" efekta. To je poremećaj."

- "Žalim onu decu koja su svojim majkama centar sveta i razlog za život."

Ovakvi i slični statusi i tvitovi me progone poslednjih meseci. U moru svih tih "ja sam savremena mama, imam svoj život" glasnih žena, javiću se i ja, ništa manje uspešna i sa svojim, vrlo pristojnim životom.

Zbog čega se osuđuje privrženost i posvećenost deci? Da li je bolje da dete odgajaju bake, strine, dadilje, vrtići, radnice u igraonicama ili majke? Otkad je važnije da budeš bolji menadžeru, kolegama, prijateljicama nego svom detetu? Da nije možda to razlog policajcima u školama i pijanim šesnaestogodišnjacima, koje, mrtve, izvlače iz besnih auta sa dna Dunava? Šta se, zaboga, desilo?

Razumem ja...Karijera, vreme za sebe, lepota, dijete, fitnes, hobi, društveni život, društvena lestvica, račun u banci, ali...

Evo ja sam mlada, obrazovana i vrlo ambiciozna. Odlična sam u poslu kojim se bavim. Planiram da tako i ostane. Majka sam i protiv toga, da ne čuje zlo, niti mogu, niti želim. To sam ja (upravo sam se identifikovala).  Sada i dok dišem. Sve drugo krojim prema tome i ne želim drugačije. Zašto bih imala poremećaj? Zašto je moje dete jadno ako je ono centar mog univerzuma? U tom univerzumu se nalazi još mnogo ljudi, posao, hobi... ali centar je zamotuljak. Treba li da bude drugačije? U čemu je problem i šta tu nije jasno?

Posao i porodica ne isključuju jedno drugo. Molim vas da zaboravite na ta zapadnjačka sranja i stilove života koje nam utrljavaju na nos svakodnevno. Mediji su čudo, samo ne želim da upadam u teorije zavere i tipujem na moguće razloge negativne propagande u smislu "majka-supruga-zatucana žena". Ali, milion puta izgovorena laž, postaje istina. Pa tako, ako si se potpuno predao majčinstvu, ne možeš biti uspešna na poslovnom planu. Gubiš ono "biz i profi" u sebi. To su gluposti. Nije tačno.

Nije prirodno, a, ako hoćete, baš ni normalno da odnos prema poslu bude isti pre i posle dobijanja deteta. Ti si majka. Naravno da je lista prioriteta malo drugačija. To ne znači otaljavanje posla, zapostavljanje sebe. Ne, to znači još veći trud, s većom odgovornošću i rad na sebi, kao primeru koji daješ detetu. Nije prirodno da ti je bilo šta na svetu važnije od zamotuljka, koje u potpunosti zavisi od tebe. Postoji li neko ili nešto drugo što bi trebalo da ima prioritet nad detetom? NE!


Potpuno, ali potpuno je in da vodiš dete u kozmetički salon, da ga ostaviš u igraonici dok popiješ piće sa važnim kolegama i preteranim prijateljicama. Sasvim je prihvatljivo da ono malo vremena nakon posla provodiš u fitnes centru, salonu lepote i 21. okupljanju sa drugaricama. Priprodno je da kad izvedeš dete u park, sediš na klupi i buljiš u telefon. Šetnja kejom je zamenjena onom u tržnom centru, gde se obavezno večera u fast food restoranima. Kada se konačno stigne kući, onda se, obavezno, upali čarobna kutija, pa svi kao hipnotisani blejite u istu. U drugom slučaju, detetu se puste crtaći, pred spavanje, a ti pališ lap-top i tweetuješ ili kačiš slike "savršene" porodice, a u pozadini - tržni centar.

Ti, takva, uzimaš za pravo da osuđuješ privrženost detetu i porodici? Opravdanje ti je što, pored porodice, imaš život i radiš na sebi. Kad si poslednji put pročitala knjigu, upisala kurs nečega, otputovala na neku zanimljivu lokaciju, a da nije vrišteća letnja destinacija, gde se slikaš pored palme?

Nemoj! Nemoj da ti je palo na pamet da osuđuješ mamu jer je mama!

Ona majka koja zaista radi na sebi shvata značaj svoje uloge, trudi se da što više kvalitetnog vremena provede s porodicom. Daje sve od sebe na poslu, usavršava se, radi na sebi zaista.Vaspitava dete svojim primerom. Posećuje salone lepote i ona, ali joj ulepšavanje nije stil života. Bavi se detetom i sobom, u pravom smislu. Decu ne usrećuju ljuljaške na kojima se sama ljuljaju, mobilni telefoni, a ni brendirana garderoba. Ako ne misliš tako, zapitaj se još malo. Postavi sebi pitanje: "Koje uspomene iz detinjstva će tvoje dete pominjati na porodičnim skupovima za dvadesetak godina?"

Neću da prihvatim da sam loša i poremećena jer sam majka i dete mi je najvažnije na svetu. Obožavam svoj posao, radim ga vrlo predano, ali posao je posao, a majka je majka. U slučaju razvoda ili odlaska deteta, ostala bih bez daha, sigurno. Sledila bih se i trebalo bi mi neko vreme da profunkcionišem. Da. To je normalna reakcija, to nije poremećaj! Dete je moje sve i centar mog sveta i trudiću se da ne bude predmet ničijeg žaljenja. Žaliću tebe, jer tvoj stav je poremećen.

Zadovoljština

Moje dete liči na oca. Onako kako ne možete ni da pretpostavite.
Zaustavljaju me na ulici ljudi koje ne poznajem i prepoznaju dete po njemu.

Ipak, postoje ljudi koji toliko forsiraju tu sličnost u mom prisustvu, da postaje malo neprijatno. Ne meni, već svima oko mene. Te neke male osobe misle da me tako povređuju i očekuju ljubomoru na mom licu. Tako se oni hrane. To njima treba da mirno legnu u krevet. Uporno traže nedostatke na prelepoj devojci u prolazu, savršeno obrazovanoj i vaspitanoj mladoj dami, traže zrno nesreće u srećnim brakovima svojih prijatelja. Tužno je to. Istina je to. Žele potvrdu nesavršenstva i utehu za svoje mizerne živote, desetine kilograma više, propao brak, raspuštenu decu, nedostatak kulture i obrazovanja. Male osobe tada lakše dišu.

Mala osobo, kad već praviš pauzu sa ispitivačkim pogledom nakon konstatacije kako "nema ništa moje" i da "svakim danom sve više liči na tatu", reći ću ti da sam srećna što je tako i svaka čast na zapažanju. Lepo je što toliko pažnje posvećuješ mojoj porodici. Kad smo već toliko neposredni, reći ću ti i da je zbog toga još više volim. Zamisli muškarca kog voliš do kosti. Rodiš dete s njim i dobiješ mini verziju njega. To je ljubav na kvadrat. To ti ne možeš ni da zamisliš.
Ne, nemam nameru da rađam drugo, jer, kako kažeš, ovo "nije moje". Toliku glupost nisam čula još od Palme i Betovena. Kakvo moje i njegovo dete? Nema toga kod nas. Ne vredi da ti objašnjavam. Takav način razmišljanja samo reflektuje odnose u tvom braku. Žao mi je zbog toga.

Žao mi je ako te moja sreća pogađa. Nemoj ljubomorisati, jer nemaš razloga. Nisam ni ja savršena, ali se trudim da moj brak bude. Krajnje sam iskrena kada kažem da uživam u tome i drago mi je što je zamotuljak tatina kopija. Volim je još više i sve bih na svetu dala da i karakterom bude na tatu. On je moj savršen čovek, najbolji čovek na svetu. Zamisli da i ona bude tako pažljiva, britka, vesela, duhovita i emotivna kao on. Ja zamišljam i toplo mi je oko srca. Ciniku, preciznije gađaj tim otrovnim strelicama, jer promašuješ debelo.

Kad smo već kod malih osoba,imam poruku i za sve bivše "drugarice", "prijateljice", "koleginice". Žao mi je što vas nerviram postovima i slikama svog prvog deteta. Žao mi je što ste same i nesrećne. Razumem da je karijera i "single and fabulous" postao vaš moto, ali sam sigurna da pred spavanje plačete na jastuku. U suprotnom vas moje dete ne bi nerviralo. Nemam ništa protiv da me kao ne vidite u prolazu, blokirate i anfrendujete, ali to vam neće rešiti problem.

Tužno je kad te tuđa sreća rastužuje. To je znak sitne i pokvarene duše. Zapamtite ovo, kada sledeći put budete gledale da li mi je kosa ispucala, koliko sam se ugojila, da li je moja beba klempava i koliki je stomak mom mužu.

Adios!

Čarobni korak

Sigurnim koracima hrlim na nos. 

Ima li momenta koji je bio nabijen većim i različitijim emocijama od onog kada ste prisustvovali prvim samostalnim koracima svog deteta? Ushićenost, paničan strah, instikt, sreća, ponos, radost, seta, melanholija, patetika. Sve po redu. :)

Za početak, ne brinite. Prohodaće. 

Od skoro osećam pritisak prijatelja, familije, poznanika, bake u Ideji, prodavačice na tezgi i deke sa klupe u parku. Zašto moje dete još nije prohodalo? Napunila je jednu godinu i još ne hoda, a njihova deca, unuci i nećaci su prohodali sa devet ili deset meseci. Nekako, kada dođe taj veliki prvi rođendan, svi očekuju da dete samostalno ušeta u prostoriju gde je organizovana žurka, pa da se, zaprepašćeno balonima, masom iskezenih gostiju i preglasnom muzikom, uplaši, šćućuri i rasplače. To tako mora, tako su i njihova deca, to je normalno i jako je zabavno. Citiraću jednog savremenog tv satiričara: "Budaaale!" :)  

Kada je vreme za prvi korak 

Prohodavanje je samo jedna od faza u razvoju svakog mališana. Bombardovana pitanjem "zašto još uvek ne hoda", malo sam se raspitala kod stručnjaka i istražila literaturu. Prenosim vam korisne informacije i savete.

Hodanju prethodi puzanje, sedenje, ustajanje i samostalno stajanje. Dete, dakle, prvo nauči da puzi, pa da iz ležećeg pređe u sedeći položaj. Zatim sledi klečanje, pa iskorak ili pridržavanje rukama i ustajanje. Tek nakon toga, dete je spremno za hodanje. Ovo se dešava između četrnaestog i šesnaestog meseca, plus-minus četiri meseca. To znači da deca prohodavaju između desetog i dvadesetog meseca života, najčešće. Svako dete je, kao i mi sami, individua za sebe i ne treba ga porediti čak ni sa rođenom braćom i sestrama, a kamoli sa unukom bake iz Ideje. 

Da li je moguće ubrzati prohodavanje?

Vrlo je važno da se roditelji ni na koji način ne mešaju u veliki prvi korak deteta. Dakle, ako dete vežbate i prisilno ga stavljate u situacije da pravi korake, forsirate ga jer je "vreme za to", možete ozbiljno ugroziti detetovo zdravlje, motoriku i na kraju proizvesti suprotan efekat. Dakle, ne! Prohodavanje se ne može i ne sme ubrzavati. Svaka faza koja prethodi hodanju je važna i stručnjaci smatraju da nije dobro da ih deca preskaču. Da bi mališani samostalno hodali, moraju razviti centar za ravnotežu, biti svesni pada i boli, ali moraju i fizički biti pripremljeni na to - spremnost mišića i skeleta. Svaka prethodna faza postojala je s tim ciljem i ona je ništa drugo do vežba za GRANDE FINALE. 

Čarobni broj osam

Dete je prohodalo tek kada samostalno napravi punih osam koraka. Stilovi hodanja su na početku dosta različiti, ali uglavnom hodanje prvih mesec dana liči na geganje s leve na desnu stranu sa rukama podignutim gore. Bebci vremenom ravnotežu pomeraju na liniju "napred-nazad", spuštaju ruke i pomalo liče na odrasle osobe. Neka deca od starta gaze punim stopalom i maju pravilne korake, dok druga deca u početku hodaju na prstima. Hod na prstima je obično detetova navika i trebalo bi da je brzo zaboravi, ali ukoliko se takav način hodanja nastavi obavezno se treba obratiti lekaru, jer može biti indikator za mnoge opasne bolesti (cerebralna paraliza, autizam).

Padovi su normalna pojava u fazi prohodavanja. Zbog ojačanih zadnjih mišića na nogama, deca će uglavnom padati na guzu. Doći će, naravno, i do onih strašnijih sunovrata, ali oni ne bi trebalo da budu previše opasni, jer dete pada svojom težinom i ne sa velike visine. :) 

Gde mogu da pogrešim?

Pogrešićeš ako dete stavljaš u dubak ili koristiš druga pomagala za prohodavanje ("povoci" ili kaiševi, pokretne stolice i sl.). Naravno da imate rođaku ili prijateljicu koje su to koristile sa svojom decom, pa su im živa i zdrava, ali ja sam uvek za to da se slušaju stručnjaci i da se ne izaziva sudbina. Dakle pomagala - NE! Nemojte požurivati dete, prohodaće kad bude spremno. ako primetite neke deformitete stopala, nogu, teško ustajanje deteta ili vam se bilo šta učini sumnjivim, idite kod lekara. Ako dete vodite za ruku pre nego što je dobro savladalo hod, poremetićete stabilnost deteta, pa će takvo dete u početku stalno padati, imati onaj zastrašujuć, krajnje nesiguran hod, a vi ćete trčati za njim širom raširenih ruku. 

Cipelice tokom prohodavanja DA ili NE? 

Stručnjaci kažu da je to jedna od najčešćih greški koju roditelji prave. Dete mora biti boso, ili sa  čarapicama protiv klizanja, kada uči da hoda. Cipelice slede tek kada je mališan sasvim savladao prvih osam koraka. Mnogi roditelji uzimaju preskupu obuću deci u ovoj fazi, jer se plaše izvrtanja noge i iščašenja zgloba, smatraju da će detetu biti lakše ako su noga i zglob fiksirani u čvrstoj i dubokoj cipelici. Međutim, to je još jedan bakin savet dijametralno suprotan mišljenju pedijatara. 

Na kraju, proslavite! I to odmah nakon osmog koraka, jer ubrzo nećete imati vremena ni da se kucnete. Drži, vataj, leti, pazi... 

Srećno!